[...]Da li postoji nešto o meni, što drugi mogu videti ili saznati, a što me neće činiti dostojnom veze. Par činjenica o tome: to je univerzalno, svi to imamo. Jedini ljudi koji ne osećaju sramotu nemaju kapacitet za ljudsku saosećajnost ili povezanost.Niko ne želi da govori o tome, a što manje o tome govorimo, to je ono sve prisutnije. Ono što potvrđuje sramotu, taj "nisam dovoljno dobar" - svima poznat osećaj: "Nisam dovoljno ispunjen. Nisam dovoljno mršav, dovoljno bogat, lep, pametan, unapređen." Činjenica koja to potvrđuje jeste jaka ranjivost, ta ideja da, da bi se stvorila veza, moramo dozvoliti sebi da nas vide, zaista vide.
[...]Nekako sam razumela, ovo je sramota, ovako radi. Napisala sam knjigu, objavila teoriju, ali nešto nije bilo ok - ako grubo podelim ljude koje sam intervjuisala na grupu koja zaista razume osećaj vrednosti - na to se na kraju svodi,osećaj vrednosti - imaju jak osećaj ljubavi i pripadnosti - i na grupu ljudi koji se sa tim bore, koji se uvek pitaju da li su dovoljno dobri. Postojala je samo jedna promenljiva koja je razdvajala ljude koji imaju jak osećaj ljubavi i pripadnosti i ljude koji se zaista bore za to. I ljudi koji imaju jak osećaj ljubavi i pripadnosti veruju da zaslužuju ljubav i pripadanje. To je to. Veruju da su vredni. I za mene, ono što nas drži izvan veze, jedna stvar, jeste upravo naš strah da nismo dostojni veze. A to je nešto što sam i lično i profesionalno osećala da moram bolje razumeti. Uradila sam sledeće: uzela sam sve intervjue u kojima sam videla dostojnost, gde sam videla da ljudi žive tako, i pregledala samo njih.
[... ] I evo šta sam otkrila. Ono što je zajedničko jeste osećaj hrabrosti. I želim da vam razdvojim hrabrost i smelost na trenutak. Hrabrost, izvorna definicija hrabrosti kada je prvi put upotrebljena u engleskom jeziku - dolazi iz latinske reči cor, što znači srce - a izvorna definicija bila je ispričati priču tome ko ste vi u srcu. Tako da su ovi ljudi imali, vrlo jednostavno, hrabrost da ne budu savršeni. Imali su dovoljno saosećanja da prvo budu dobri prema sebi, a onda i prema drugima, jer, kako se ispostavilo, ne možemo biti saosećajni prema drugima ako nismo ljubazni prema sebi. I na kraju, imalu su vezu, i - ovo je bio težak deo - kao rezultat autentičnosti, bili su voljni da puste ono što su mislili da treba da budu, da bi bili ono što jesu, što je apsolutno neophodno za vezu.
Još jedna zajednička stvar je sledeće. U potpunosti su prihvatili ranjivost. Verovali su da ih je lepim učinilo ono što ih je učinilo ranjivim. Nisu govorili o ranjivosti kao o nečem prijatnom, ili kao nečem vrlo bolnom - što se moglo čuti u intervjuima o sramoti. Spominjali su to kao nešto što je neophodno. Govorili su o spremnosti da prvi kažu "volim te",spremnosti da urade nešto gde nema garancija, spremnosti da dišu dok čekaju rezultate mamografije. Spremni su da ulože u odnos koji će možda opstati, a možda neće. Mislili su da je to ključno.
[...] I onda sam se vratila svom istraživanju i provela narednih par godina zaista se trudeći da razumem koje izbore susvesrdni ljudi pravili, a šta mi činimo sa ranjivošću. Zašto se toliko mučimo sa tim? Da li sam ja jedina koja se bori sa ranjivošću? Ne. Naučila sam sledeće. Mi otupljujemo ranjivost - kada čekamo na poziv. Poslala sam nešto na Twitter i Facebook: "Kako biste vi definisali ranivost? Šta vas čini ranjivima?" I za sat, sat i po, imala sam oko 150 odgovora.Htela sam da znam šta se dešava. Pitati svog muža za pomoć, jer sam bolesna, a tek smo se uzeli; iniciranje seksa sa mužem; iniciranje seksa sa ženom; odbijanje; pozivanje nekoga na sastanak; čekanje poziva od strane doktora; biti izneveren; izneveriti ljude - ovo je svet u kojem živimo. Živimo u ranjivom svetu. I jedan od načina da se sa tim izborimo jeste otupljenje ranjivosti.
[...] Ne možete otupeti ta strašna osećanja bez da otupite ostale afekte, emocije. Ne možete selektivno da otupite. Pa tako, kada otupimo ovo, otupimo i radost, zahvalnost, sreću. I onda smo jadni i tražimo smisao i svrhu, pa se osećamo ranjivima, pa popijemo par piva i pojedemo mafin. I to prelazi u taj opasan krug.
[...] MI činimo našu decu savršenom, što je opasno. Da vam kažem šta mi mislimo o deci. Oni su potpuno obučeni za borbu kada stignu ovde. I kada u rukama držite te savršene male bebe, naš posao nije da kažemo: "Vidi je, savršena je. Moj posao je da to i ostane - pobrinem se da uđe u teniski tim pre petog razreda i u "Jejl" pre sedmog." To nije naš posao. Naš posao je da pogledamo i kažemo: "Znaš šta? Nisi savršena, spremna si za borbu, ali si vredna ljubavi i pripadnosti." To je naš posao. Pokažite mi generaciju dece odgajane tako, i nestaće problem koji mislim da danas viđamo. Pretvaramo se da ono što činimo nema uticaja na ljude. Radimo to u privatnim životima. Radimo to na poslu -da li je to plan spasavanja, izliv nafte, opoziv - pravimo se da ono što radimo nema velikog uticaja na druge. Rekla bih tim kompanijama da ovo nije prvi put. Treba nam da budete autentični i realni i kažete: "Žao nam je. Popravićemo."
Ali postoji i drugi način, ostaviću vas sa tim. Ovo sam otkrila: dozvoliti sebi da nas vide, našu unutrašnjost, ranjivost; da volimo celim srcem, čak i kada nema sigurnosti - a to je jako teško, i mogu vam kao roditelj reći, to je neverovatno teško - vežbati zahvalnost i radost u bolnim trenucima, kada se pitamo: "Mogu li te voleti ovoliko? Mogu li strastveno verovati u ovo? Mogu li biti ovako hrabra?" biti sposoban stati i umesto katastrofiranja budućnosti, reći: "Ja sam toliko zahvalna, što osećam ovu ranjivost, jer to znači da sam živa." I na kraju, a to smatram najvažnijim, je verovanje da smo dovoljni. Jer kada delamo iz pozicije u kojoj verujemo da smo dovoljni, onda prestajemo da vičemo i počinjemo da slušamo, bolji smo i nežniji prema ljudima oko nas, i bolji smo i nežniji prema nama samima.
