Osho: Predgovor knjizi "Od medikacije do meditacije"

MEDICINA I MEDITACIJA

Govor koji je Osho održao ispred udruženja
lekara u Ahmedabadu, Gujarat

Dve su metode iskušane da bi se razumela i izlečila bolest zvana čovek. Jedna je medicina, druga je meditacija. Oboje je tretman za istu bolest. Ovde bi bilo dobro razumeti da medicina svaku ljudsku bolest smatra odvojenom - analitički pristup jednom delu. Meditacija smatra čitavog čoveka bolešću. Meditacija gleda na ljudsku osobnost kao na bolest. Medicina pak smatra da bolesti dolaze čoveku, da su one za njega strane. Polako se ta razlika smanjuje i medicinska je znanost počela govoriti: "Nemojte tretirati bolest već pacijenta."

...

Hiljadama je godina čovek mislio da su duša i telo osobe dve različite stvari. Ovo razmišljanje rezultiralo je dvema opasnim posledicama. Jedna je što su neki ljudi smatrali da je čovek samo duša te negirali telo. Takvi su ljudi doprineli razvoju meditacije ali ne i medicine - medicina nije mogla postati znanost, telo je bilo potpuno degradirano. Suprotno od toga, neki su smatrali da je čovek samo telo, dušu su negirali. Oni su sproveli mnoga istraživanja i razvili medicinu, no nisu učinili ni korak ka meditaciji.

No čovek je istovremeno oboje. Ja takođe kažem da je to jezička greška: kada kažemo oboje istovremeno, to ostavlja dojam da su dve stvari spojene zajedno. Ne, u stvari duša i telo čoveka dva su kraja istog pola. Ako se gleda iz ispravnog ugla mi nećemo moći reći da je čovek telo plus duša, to nije tako. Čovek je psiho-somatski ili somato-psihičan. Čovek je um-telo ili telo-um. 

...

U dimenziji šta zdravlje jeste, medicinska nauka do sada nije mogla postići ništa. Njen se rad kreće u dimenziji bolesti. Ako medicinsku znanost pitate o bolesti, ona će vam pokušati dati definiciju, no ako je pitate što je zdravlje ona će vas pokušati zavesti. Ona kaže da ako nema bolesti, tada je zdravlje ono što ostaje. To je obmana, ne definicija. Kako možete definisati zdravlje vezano uz bolest? To je kao da definišete cvet vezano za trn, kao da definišete život vezano uz smrt ili svetlo vezano za mrak. To je kao da date definiciju muškarca vezano za ženu, ili obrnuto.

...

Swasthya ne znači to, swasthya znači onaj ko je utvrđen iznutra, ko se ostvario. Swasthya znači onaj ko može mirovati u sebi. Zbog toga swasthya ne znači samo zdravlje. U stvari ni u jednom svetskom jeziku ne postoji reč koja se može uporediti sa swasthya. Svi ostali jezici imaju reči koji su sinonimi i sa bolešću i sa ne-bolešću. Glavna zamisao swasthya je da je ono što mi nosimo ne-bolest. Biti nebolestan je neophodno, no nije dovoljno za swasthyu. Potrebno je još nešto - nešto s druge strane, iz našeg unutrašnjeg bića. Čak i ako bolest počne izvana, njene vibracije odjekuju sve do duše.

Recimo da bacim kamen u mirno jezero: uznemiri se samo jesto gde je kamen pao u vodu, ali valovi koje je on izazvao stižu do obale. Slično, bilo što da se u telu dogodi, valovi stižu do duše. Ako klinička medicina tretira samo telo, što će se dogoditi s onim valićima koji su stigli do obale? Ako smo bacili kamen u jezero i ako se koncentrišemo samo na ono mesto gde je kamen dodirnuo vodu i potonuo, što će se tada dogoditi sa svim onim valovima koji sada postoje sami za sebe, neovisni od kamena?

...

Medicina pokušava čoveka osloboditi bolesti na površini, na nivou tela. Ali upamtite, iako oslobođen svih bolesti, čovek nije oslobođen od osnovne bolesti koja se zove: biti čovek. Ta je bolest težnja za nemogućim, nezadovoljstvo sa svime. Ta bolest čini da je sve što čovek radi ništavno, a sve ono što nema je važno.

Meditacija je lek za bolest biti čovek. Za. sve druge bolesti lekari imaju lek, medicina ima lek, no za ovu specifičnu bolest jedino meditacija ima lek. Medicinska će nauka biti kompletna onoga dana kada shvatimo unutrašnju stranu čoveka i počnemo raditi i na njoj. Prema mojem shvatanju bolesna osoba koja čuči u nama stvara hiljadu i jednu bolest na nivou tela izvana.

Torvald Detlefsen i Ridiger Dalke: Bolest kao put, 2

Simptom može da nam kaže šta nam još nedostaje na tom putu – ali to pretpostavlja da razumemo jezik simptoma. Zadatak ove knjige je da nas ponovo nauči jeziku simptoma. Kažemo da nas ponovo nauči, jer taj jezik postoji od davnina i zato ne mora da se izmišlja, već samo da se ponovo pronađe. Čitav naš govor i način izražavanja je psihosomatski, to jest, poznaje odnose i uzajamno dejstvo između tela i psihe. Ako ponovo naučimo da čujemo tu dvostrukost našeg jezika, veoma brzo ćemo čuti kako naši simptomi govore i moći ćemo da razumemo šta kažu. Naši simptomi imaju da nam kažu više toga i da nam prenesu važnije poruke nego naši bližnji, jer su naši intimniji partneri, u celini nam pripadaju i jedini su koji nas zaista poznaju. Tako nastaje iskrenost koju nije baš uvek lako podneti. Naš najbolji prijatelj nikad se ne bi odvažio da nam istinu o nama sruči u lice tako neulepšano i otvoreno kao što to uvek čine simptomi. 

Ridiger Dalke (Ruediger Dahlke)

Nije, dakle, nikakvo čudo što smo zaboravili govor simptoma – jer uvek se lagodnije živi u neiskrenosti. Simptomi, međutim, neće nestati ako ih naprosto ne slušamo i ne razumemo. Na neki način, njima se uvek bavimo. Ako se odvažimo da ih slušamo i da s njima stupimo u komunikaciju, pretvoriće se u nepotkupljivog učitelja na putu ka istinskom isceljenju. Time što nam govore šta nam zapravo nedostaje, time što nas upoznaju s temom koju tek treba svesno da usvojimo, oni nam daju šansu da kroz procese učenja i osvešćivanja simptome same po sebi učinimo suvišnim. 

Tu leži razlika između borbe protiv bolesti i preobražaja bolesti. Izlečenje, to jest isceljenje, nastaje isključivo iz preobražene bolesti, a nikad iz pobeđenog simptoma, jer isceljenje, već i jezički gledano, pretpostavlja da je čovek postao isceljen, što znači ceo, potpuniji (nepostojeći drugi stepen poređenja prideva ceo ovde bi mogao da se shvati kao bliži celovitosti, celovitiji – a reč zdrav takođe ne bi trebalo da ima stepene poređenja). Isceljenje uvek znači približavanje celovitosti, onoj celovitosti svesti koja se naziva i prosvetljenjem. Isceljenje se postiže prisajedinjavanjem onoga što nedostaje, što znači da nije moguće bez proširenja svesti.

Bolest i isceljenje su dva pojma koji se odnose samo na svest i ne mogu se primeniti na telo – telo ne može da bude ni zdravo, a ni bolesno. U njemu samo mogu da se ogledaju

odgovarajuća stanja svesti.

Torvald Detlefsen i Ridiger Dalke: Bolest kao put, 1

Ova knjiga je neprijatna, jer čoveka lišava bolesti kao alibija za njegove nerešene probleme. Hoćemo da pokažemo da bolesnik nije nedužna žrtva nekakvih prirodnih nesavršenosti, nego da je za bolesti sam odgovoran. Pritom ne mislimo na štetne materije u prirodnoj sredini, na civilizaciju, nezdrav život i slične poznate „krivce“, nego u prvi plan želimo da stavimo metafizički aspekt bolesti. S tog stanovišta, simptomi se pokazuju kao izraz psihičkih sukoba i svojom simbolikom u stanju su da razotkriju konkretne probleme koje pacijent ima.

...

Živimo u vremenu u kojem moderna medicina zapanjenim laicima neprestano pruža nova svedočanstva svojih mogućnosti i sposobnosti, koje se graniče sa čudesnim. U isto vreme, međutim, sve su jači i glasovi koji iznose principijelno nepoverenje prema toj – gotovo svemoćnoj – savremenoj medicini. Sve je veći broj onih koji znatno veće poverenje ukazuju starim ili modernim metodima prirodne medicine, ili pak homeopatskoj medicini, nego metodima naše visokonaučne školske medicine. Polazišta za kritiku su brojna – nuspojave, odlaganje simptoma, nedostatak ljudskosti, eksplozija troškova, i još mnogo toga – ali mnogo zanimljivija od predmeta kritike jeste sama pojava te kritike, jer kritika, pre nego što je racionalno utemeljena, proističe iz duhovnog osećaja da nešto više nije u redu i da put kojim se krenulo, uprkos svojim doslednim postignućima, ili možda čak upravo zbog njih, više ne vodi očekivanom cilju. Tu nelagodnost prema medicini oseća veoma mnogo ljudi – uključujući i mnogo mladih lekara. Ali ono što im je zajedničko vrlo brzo se gubi kada počne ukazivanje na nove, alternativne puteve i rešenja. Jedni spas vide u socijalizaciji medicine, drugi u zameni hemijskih lekova i preparata prirodnim i biljnim. Dok jedni rešenje svih problema vide u istraživanju Zemljinog zračenja, drugi se kunu u homeopatiju. Akupunkturolozi i pristalice teorije fokalnih žarišta traže da medicina odvrati pogled od morfološkog i okrene se energetskom nivou zbivanja u ljudskom telu. Ako se svi pravci i metode van školske medicine objedine, obično se govori o holističkoj medicini, čime se artikuliše težnja da se, pored otvorenosti za raznovrsnost metoda, pre svega ne izgubi iz vida celokupan čovek, kao jedinstvo tela i duše. Da je školska medicina izgubila iz vida čoveka, u međuvremenu je postalo očigledno gotovo svima. Visoka specijalizacija i analiza osnovnih koncepata istraživanja neminovno su, naporedo sa sve većim i preciznijim poznavanjem detalja, doveli do toga da se iz vida gubi celina.

...

U ovoj knjizi problemom bolesti i lečenja hoćemo da se pozabavimo na sasvim nov način. Pritom ni u kojem slučaju ne preuzimamo uobičajene i nasleđene vrednosti te struke, koje svi smatraju tako nezaobilaznim. Takav stav, doduše, čini naš poduhvat teškim i opasnim, jer ne možemo zaobići da bespoštedno ne dovedemo u pitanje stvari koje važe za kolektivni tabu. Jasno nam je da time činimo korak koji sigurno nije onaj naredni koji će medicina načiniti u svom razvoju. Tim gledištem preskačemo čitavo mnoštvo koraka koji medicinu tek očekuju i čije će duboko razumevanje verovatno tek stvoriti preduslove da se shvati sadržaj koncepta izloženog u ovoj knjizi. Zbog toga ovo izlaganje nije usmereno na kolektivni razvoj medicine, nego se obraćamo onim pojedincima čija je lična mogućnost uvida nešto ispred (pomalo inertnog) kolektivnog razvoja.

...

Ti jednostavni primeri predstavljaju pokušaj da se stvori most ka razumevanju naše knjige, to jest da se teme bolesti i lečenja posmatraju na način koji podrazumeva tumačenje. Time nedvosmisleno i namerno napuštamo teren „naučne medicine“. Uopšte ne pretendujemo na „naučnost“, jer naše polazište je sasvim drugačije – odakle sledi i da naše gledište nije podložno naučnoj kritici i argumentima. Naučne okvire napuštamo namerno, jer oni se ograničavaju upravo na funkcionalnu ravan, i time sprečavaju uvid u značenje i smisao. Takav pristup nije namenjen okorelim racionalistima i materijalistima, već onima koji su spremni da slede zamršene i ni u kojem slučaju uvek logične puteve ljudske svesti. Dobra pomoćna sredstva na takvom putovanju kroz ljudsku dušu jesu slikovito mišljenje, mašta, asocijacije, ironija i sluh za kontekst i pozadinu jezika. Naš put u velikoj meri zahteva i sposobnost da se podnesu paradoksi i ambivalentnost, bez potrebe da se uništavanjem jednog od polova odmah iznudi nedvosmislenost.

...

Bolest je reč koja se zapravo može upotrebiti samo u jednini – množina bolesti jednako je besmislena kao i množina reči zdravlje: zdravlja. Bolest i zdravlje su jedinstveni pojmovi, koji se odnose na jedan vid čovekovog stanja, a ne, kao što je to uobičajeno u današnjem govoru i načinu izražavanja, na organe ili delove tela. Telo nikada nije zdravo ili bolesno, jer u njemu samo dolazi do izražaja informacija svesti. Telo ništa ne čini samo od sebe, u šta svako može i lično da se uveri posmatrajući leš. Telo živog čoveka svoju funkciju može da zahvali upravo onim dvema nematerijalnim instancama koje najčešće nazivamo svest (duša) i život (duh). Svest pritom predstavlja informaciju koja se ispoljava u telu i prenosi u domen vidljivog. Svest se odnosi prema telu kao radio-program prema prijemniku. Budući da svest predstavlja nematerijalni, samostalni kvalitet, prirodno je da nije proizvod tela, niti je zavisna od njegovog postojanja.

Sve što se dešava u telu nekog živog bića izraz je odgovarajuće informacije, to jest zgušnjavanja odgovarajuće slike (grčka reč za sliku je eidolon i odgovara pojmu „ideje“). Ako puls i srce slede neki određeni ritam, ako telesna temperatura održava stalnu toplotu, ako žlezde luče hormone ili se stvaraju antitela, te funkcije ne mogu se objasniti polazeći od same materije, već su sve one zavisne od odgovarajuće informacije, čije polazište predstavlja svest. Ako se različite telesne funkcije odigravaju na određeni način, nastaje model koji doživljavamo kao harmoničan i stoga ga nazivamo zdravlje. Ako neka funkcija iskoči iz koloseka, te tako manje ili više narušava celokupni sklad, govorimo o bolesti.

Bolest, dakle, znači napuštanje sklada, to jest dovođenje u pitanje jednog dotad uravnoteženog poretka (kasnije ćemo videti da, posmatrano iz drugog ugla, bolest zapravo predstavlja uspostavljanje ravnoteže). Poremećaj harmonije se, međutim, odigrava u svesti, u ravni informacije, dok se u telu samo pokazuje. To znači da telo predstavlja samo ravan ispoljavanja i ostvarivanja svesti, a time i svih procesa i promena koje se u svesti odigravaju. Baš kao što je čitav materijalni svet samo pozornica na kojoj igra praslika poprima oblik, čime on postaje njena parabola, i materijalno telo je, na analogan način, pozornica na kojoj se slike svesti bore da nađu svoj izraz. Stoga se, ako čovek u svojoj svesti dospe u neravnotežu, u njegovom telu to vidi i doživljava kao simptom. Zato dovodi u zabludu tvrdnja da je telo bolesno – bolestan uvek može da bude samo čovek – ali ta bolest se kao simptom pokazuje u telu. (Ako se u pozorištu izvodi tragedija, tragična nije pozornica, nego komad!)

...

Ridiger Dalke (Ruediger Dahlke)

Još od Hipokrata školska medicina pokušava da ubedi bolesnika da simptom predstavlja manje ili više slučajan događaj, čije uzroke treba tražiti u funkcionalnim zbivanjima, koja se istražuju uz ulaganje velikog truda. Školska medicina brižljivo izbegava da simptom tumači, a time simptom, kao i bolest, osuđuje na beznačajnost. Tako, međutim, taj signal gubi svoju pravu funkciju – simptomi postaju signali bez značenja. Da bismo to pojasnili, poslužićemo se poređenjem: na komandnoj tabli automobil ima različite signalne lampice, koje počinju da svetle tek ako neka od važnih funkcija automobila više ne radi kako bi trebalo. Ako nam u konkretnom slučaju neka lampica zasvetli tokom vožnje, to nas neće nimalo obradovati. Osećamo da nas takav signal poziva da prekinemo vožnju. Uprkos razumljivoj uznemirenosti, bilo bi, međutim, glupo da se ljutimo na lampicu; na kraju krajeva, ona nas samo informiše o procesu koji inače ne bismo baš tako brzo primetili, jer se odvija u za nas „nevidljivom“ području. Stoga ćemo paljenje lampice shvatiti kao podsticaj da pozovemo auto-mehaničara, s ciljem da nam posle njegove intervencije lampica više ne svetli i da mirno možemo da nastavimo vožnju. Bili bismo, međutim, veoma ljuti ako bi mehaničar taj cilj ostvario tako što bi iz signalne lampice samo uklonio sijalicu. Lampica, doduše, ne bi više svetlela – što smo zapravo i hteli – ali nama je važnije ono što je do tog rezultata dovelo. Smatramo da ima više smisla da se aktiviranje lampice učini suvišnim nego da sprečimo da ona svetli. Za to je, doduše, neophodno da pogled odvojimo od lampice i usmerimo ga na oblasti koje leže iza nje, kako bismo mogli da ustanovimo šta zapravo nije u redu. Svojim paljenjem lampica je, naime, samo htela da nam ukaže na to i navede nas da se zapitamo.

...

Posmatranje bi bilo pošteno tek ako bi se umesto simptoma posmatrala „bolest po sebi“. Njena učestalost se dosad nije smanjila, a ni u budućnosti sigurno neće. U ljudskom postojanju bolest ima jednako duboke korene kao i smrt, i ne može se ukloniti sa ovog sveta uz pomoć nekoliko bezazlenih, funkcionalnih trikova. Ako bi se bolest i smrt shvatale u svoj njihovoj veličini i dostojanstvu, u tom kontekstu moglo bi se videti i koliko su smešni naši hibridni napori da se svojim snagama borimo protiv njih. Od takvog gubitka iluzija čovek, naravno, može da se zaštiti time što će bolest i smrt argumentovano svesti na puku funkciju, kako bi i dalje mogao da veruje u sopstvenu veličinu i svemoć.

...

Simptom nam signalizuje da smo kao čovek, kao duševno biće bolesni, to jest da smo ispali iz ravnoteže svojih unutrašnjih duševnih snaga. Simptom nas informiše da nam nešto fali, to jest nedostaje. Nekada su lekari pitali bolesnike: „Šta vam fali?“ – ali bolesnik je uvek odgovarao onim što ima: „Imam bolove.“ Danas su i lekari prešli na to da odmah pitaju: „Šta vam je?“ Ta dva suprotna načina postavljanja pitanja – „Šta vam fali?“ i „Šta vam je?“ – ako se bolje pogleda, navode na mnogo zaključaka. Oba se odnose na istog bolesnika. Bolesniku uvek nešto fali, i to u njegovoj svesti – da mu ništa ne fali, bio bi zdrav, to jest isceljen, potpun i celovit. Ali ako mu nešto fali da bi bio zdrav, on je ne-isceljen, dakle bolestan. Ta bolest pokazuje se u telu kao simptom koji čovek ima. Svesti nema dovoljno, pa zato čovek ima neki simptom.

Kada se jednom shvati razlika između bolesti i simptoma, naglo se menja osnovni stav i odnos prema bolesti. Simptom više ne posmatramo kao svog najvećeg neprijatelja, pri čemu je najviši cilj da se protiv njega borimo i da ga uništimo, već simptom otkrivamo kao partnera koji može da nam pomogne da pronađemo ono što nam nedostaje i da na taj način prevaziđemo istinsku bolest. Tada simptom postaje neka vrsta učitelja, koji nam pomaže da se pobrinemo za svoj razvoj i osvešćenje, a koji može da se pokaže kao vrlo jak i uporan ako zanemarujemo tu najvišu zakonitost. Bolest poznaje samo jedan cilj: da nas izleči.

Dr Brus Lipton: Iz želje da budem bilo ko osim sebe, postao sam najsrećniji čovek na svetu.

A kad naučiš kako da se rešiš sputavajućeg programa koji si dobio kao dete i zameniš ga programom koji te podržava, tvoj život se pretvori u raj.
Ja ljudima govorim da oni sami kreiraju svoju realnost, a oni se osvrnu i kažu da ne bi sebi baš napravili nered od života. Ali ne znaju da su to uradili podsvesnim uverenjima.
Ljudima koji su zaljubljeni do ušiju zatražim da se vrate do prvog trenutka kad su se zaljubili i pitam ih: "Da li ste bili zdravi tad?" Oni mi kažu: "Da. bio/la sam veoma zdrav/a."
Pitam: "Da li ste imali energije?" 

"Da, imao/la sam energije, mogao/la sam da vodim ljubav danima i nije mi bila potrebna hrana."
Pitam: "Kakav je život bio?"
"Život je bio veoma uzbudljiv, nisam mogao/la da dočekam sledeći dan."

Zatim ih upitam da li je taj prvi period zaljubljivanja, koji ja nazivam "medeni mesec", da li bi to mogli nazvati rajem na Zemlji.
Kada mi potvrde kažem im da to nije bila slučajnost, to je to bila kreacija.

Ono što život napravi rajem na Zemlji, dok si zaljubljen je to što ste puni samopouzdanja, ne oslanjate se na navike.

Dan pre nego što upoznate nekog, posebno žene, upitam koliko im vremena treba se obuku i pripreme za sastanak sa nekim koga treba da upoznaju. Kažu da im treba obično oko 15 minuta.

A sledeće večeri kad ideš da se vidiš sa osobom koja je prodrmala tvoj svet i pitam: "Koliko ti je onda potrebno da se obučeš i spremiš?". I sada se sprema sat, dva.

"Juče je trebalo 15-ak minuta, a sad sat, dva. Zašto?"

Razlika je u tome što se prvog dana obukla po navici, jer se tako oblači svakog dana. Ali večeras, osoba se gleda u ogledalo, svesna je sebe, uverava se da će biti najbolja moguća osoba koja može biti. 
I kada se obe osobe ne oslanjaju na navike i oboje se trude biti najbolje osobe koje mogu biti, tada žive u sadašnjem trenutku, svesni su sebe, prisutni su. I eto vam šta?

Eto vam raja na Zemlji.

...

Nemojte odbaciti element medicine dok vam se svest ne proširi. Kada ljudi nisu dovoljno svesni, kada njihova svest nije dovoljno jaka da manifestuje sve što žele, treba više da brinu o sebi. Da se zdravije hrane, da rade vežbe, da rade razne stvari koje pomažu njihovom zdravlju.
Ali kako postajete svesniji, tako sve više postajete osoba koju možemo uporediti sa Isusom. Ko čini sva ta čuda?!
Isus je za čuda rekao: "Vi to možete da radite bolje od mene, ali vi ne verujete." I to je apsolutna istina.
Kada imate punu kontrolu svoje svesti, sa tim verovanjem vi stvarate čuda.
Daću vam primer čuda spontane remisije.
Osoba koja ima neizlečivu bolest, jednostavno kaže sebi da joj je dosta svega, da neće više da budem bolesna, da će promeniti pogled na svet.
I čim se to desi, momenat promene percepcije, tada se dešava ono što se zove spontana remisija.
Neki bi to nazvali čudom, ali to je bilo potpuno preuzimanje kontrole nad svešću i manifestovanje života u kojem ste potpuno svesni i prisutni i uviđate šta donosi harmoniju u vaš život, a eliminacija što je više moguće bilo koje disharmonije koja postoji spolja.

Dr Šankaranov koncept mijazama

Dat je kratak pregled svakog mijazma, ključne reči mijazma i grafikon koji objašnjava različite aspekte svakog mijazma. Takođe sadrži studiju mijazama kroz preteragu repertorijuma, slično studiji / izvođenju biljnih familija. Za detaljnije razumevanje mijazama, čitalac može da se obrati mojim knjigama "Supstanca homeopatije" i "Sistem homeopatije".

Spektar mijazama

• AKUTNI - panika, (Aconitum)
• TIFOIDNI - kritičnost, (Bryonia)
• PSORA - borba, (Sulphur), Psorinum
• MALARIJA - intermitentnost, (China offic)
• RINGWORM - pokušavanje, (Calcarea sulphurica), Ringworm
• SIKOZA - fiksiranje, (Thuja), Medorrhinum
• CANCER - perfektnost, (Nitricum acidum)
• TUBERKULARNI - promena, (Calcarea phosphorica), Bacillinum
• LEPROZNI - izolacija, (Secale Cornutum)
• SIFILISTIČNI - destrukcija, (Mercurius), Syphilinum

Akutni mijazam

Osećaj je akutna pretnja i reakcija je snažna i instiktivna.

Neki lekovi su: Aconitum, Belladonna, Stramonium, Veratrum-album, Arnica, Croton-tig, Chocolate.

Napomena: Ranije sam Hyoscyamus klasifikovao kao pripadnika akutnog mijazma. Mojim daljim radom na mijazmima klasifikovao sam ga kao lek tifoidnog mijazma.

Senzacija: iznenada, intezivno, akutno, nasilna pretnja po život.

Reakcija: nasilno, instiktivno, snažno, urgentno.

Akutno: kritično, akutno.

Stepen očaja: Učini ili umri! Kritičnost.

Ritam: iznenada, brzo, nasilno

Obrazac: dolazi iznenada, kratko traje, završava se iznenada, ili u smrt ili u oporavak.

Stav pacijenta: detinjast, instiktivan, nasilan.

Tifoidni mijazam

Osećaj je da je u kritičnoj situaciji kojom ako se u kritičnom periodu pravilno rukuje završava se potpunim oporavkom. Reakcija je intezivna borba protiv nje.

Neki lekovi: Bryonia, Nux vomica, Rhus-tox, Chamomilla, Hyoscyamus, Baptisia, Paris-q, Nux-m.

Senzacija: kritično, kratkog života, ugrožavajuća po zivot situacija.

Reakcija: koncetrisani napor i borba.

Dubina i odgovarajući stepen nade ili očajanja: akutno, puno nade ako je koncetrisani napor uložen. Ali je još uvek kritično i  životno ugrožavajući.

Ritam: iznenadan, intezivan.

Obrazac: fokusiran napor nakon kojeg sledi odmor.

Stav pacijenta: detinjast.

Psorični mijazam

Osećaj je da je u teškoj situaciji u kojoj je potrebno da se bori da bi uspeo. Postoji anksioznost sa sumnjama o njegovoj sposobnosti, ali je pun nad i neuspeh ne znači kraj sveta. Mora da se bori da bi održao ili popravio svoju poziciju.

Neki lekovi: Sulphur, Psorinum, Lycopodium.

(Napomena: Nisam pronašao nijedan biljni lek koji bi se uklopio u definiciju. Takođe sam pronašao da su neki biljni lekovi smatrani psoričnim kao npr. Nux-vomica, Bryonia i uklapaju se lepo u tifoidni, ringworm i malarični mijazam, zato sam odlučio da ih klasifikujem kao takve. Verujem u istančaniju klasifikaciju mijazama umesto prvobitna tri mijazma, koja je smestila psorične u nove mijazme.)

Senzacija: situacija je teška.

Reakcija: borba i napor da se održi ili povrati situacija.

Dubina i odgovarajući stepen nade ili očaja: veoma pun nade.

Ritam:?

Obrazac: kontinuirana borba.

Stav pacijenta: pun nade i mora da se bori da bi održao situaciju.

Ringworm mijazam

Karakteristično je smenjivanje perioda borbe sa anksioznošću oko uspeha i peroda očajanja i odustajanja.

Neki lekovi: Calcarea sulphurica, Calcarea Silicata, Magnesium sulphuricum., Teucrium, Sarsaparilla, Dulcamara, Taraxacum.

Senzacija: sumnja u uspeh.

Reakcija: smenjivanje borbe i odustajanja. Neuspešni napori.

Dubina i odgovarajući stepen nade ili očaja: nada naizmenično sa odustajanjem. Ipak nije fatalno i može živeti sa tim.

Ritam:?

Obrazac: periodi napora smenjuju periodi neaktivnosti

Stav pacijenta: ponekad zadatak izgleda dostižno i pun je nade i bori se da bi to postigao. Zatim posle nekog vremena oseća da je neadekvatan i da neće uspeti. Zato odustaje.

Malarični mijazam

Postoji akutni osećaj pretnje koji se javlja povremeno u fazama, između kojih je osnovni hronični, fiksni osećaj da je u nedostatku. Ovaj mijazam se odlikuje iznenadnim, akutnim manifestacijama koje iskrsavaju sa vremena na vreme, između perioda mirovanja.

Neki lekovi: Berberis vulgaris, Capsicum, Cina, China, Colocynthis, Spigelia.

Senzacija: on je nesrećan sa fiksnom slabošću unutar sebe. Ovo ga sprečava ili ga ometa tako da ne može da ide napred i zbog povremenog javljanja u kojem je subjekt akutne pretnje ili napada na njegov život.

Reakcija: prihvatanje stanja i sanjarenje

Dubina i odgovarajući stepen nade ili očaja: osnovno hronično, fiksno stanje sa povremenim akutnim manifestacijama.

Ritam:?

Obrazac: iznenadna, akutna manifestacija koja se javlja sa vremena na vreme, praćena periodom mirovanja.

Stav pacijenta: nesrećan, zaglavljen, ometan, začepljen i s vremena na vreme subjekt akutnih napada. Ne može ništa drugo osim da prihvati situaciju i sanjari.

Sikotični mijazam

Osećaj je da postoji fiksna, nepopravljiva slabost unutar sebe. Akcija je pokušaj da se nosi sa tim i da se sakrije od drugih, stoga pokriva to egoizmom, kompulzivnim delima, tajanstven je...

Neki od lekova: Copaiva, Medorrhinum, Mangifera, Pulsatilla, Sabadila, Thuja.

Senzacija: postoji fiksna, nepopravljiva slabost unutar sebe.

Reakcija: prihvatanje, pokrivanje, skrivanje, tajnovitost.

Dubina i odgovarajući stepen nade ili očaja: nije fatalno ali je fiksno, potrebno je da to prihvati i živi sa tim.

Ritam: fiksiranost.

Obrazac: fiksiranost.

Stav pacijenta: ne mogu da učinim ništa povodom toga, zato moram da prihvatim i da živim sa tim. Ja sam u redu sve dok mogu to da zataškam.

Tuberkularni mijazam

Osećaj je snažnog ugnjetavanja i želje da se to promeni. Reakcija je intezivna, ubrzana aktivnost u cilju da se oslobodi od te represije.

Neki lekovi: Abrotanum, Acalypha-indica, Agraphis, Tuberculinum, Drosera, Calcarea-phosphorica, Balsum-p.

Senzacija: intezivno ugnjetavanje, stvari se zatvaraju ili sužavaju i postoji očajnička potreba za promenom.

Reakcija: intezivna, ubrzana aktivnost da bi se oslobodila od represije.

Dubina i odgovarajući stepen nade ili očaja: očajno sa malo nade u oslobođenje.

Ritam: vrlo brzo i destruktivno.

Obrazac: ?

Stav pacijenta: ako je potrebno da se izađe iz stanja represije mora da se desi promena koja mora biti radikalna i nasilna, zato što je ubrzanost obavezna.

Kancer mijazam

Postoji osećaj slabosti i nesposobnosti unutar kao i potreba da se obavlja izuzetno dobro i živi do granica velikih očekivanja. Reakcija je natčovečni napor, koji se rasteže van svojih granica mogućnosti. To je kontinuirana, produžena borba koja izgleda da joj kraja nema. Njegov opstanak zavisi od toga i neuspeh bi značio smrt, uništenje.

Neki od lekova:  Anacardium, Anhalonium, Bellis perenis, Carcinosinum, Nitricum acidum, Argentum nitricum, Ignatia, Staphysagria.

Senzacija: sve oko njega je haotično i suviše je mali da uspostavi kontrolu nad haosom, jer postoji fiksirana slabost unutar njega.

Reakcija: da bi preuzeo kontrolu nad tim haosom mora da uloži natčovečni napor i da se protegne mnogo više nego što su to njegove ograničene mogućnosti.

Dubina i odgovarajući stepen nade ili očaja: očajni sa malo nade u uspeh ali sve u svemu nije beznadežno.

Ritam: brzo, destruktivno

Obrazac: ?

Stav pacijenta: pokušava da preuzme kontrolu nad situacijom koja je daleko van njegovih mogućnosti. Zahteva previše od sebe. Perfekcionista.

Leprozni mijazam

Osećaj je intezivnog ugnjetavanja, izuzetno beznađe, izolacija i snažna želja za promenom. 

Neki lekovi su: Secale cornutum, Hura, Ocimum sanctum,  Aloe, Cicuta, Mandragora.

Senzacija: intezivna opresija, stvari se sužavaju i zatvaraju što izaziva da se izoluje i usami. Oseća da je prljav, odvratan i nesrećan i stoga je subjekt ove izolacije i ugnjetavanja. On očajnički želi veoma radikalne promene da prevaziđu represiju ali skoro da nema nade za uspeh u to.

Reakcija: nasilje. Zatvara se. Izbegava pogled ljudi.

Dubina i odgovarajući stepen nade ili očaja: očajanje i skoro da nema nade u oporavak.

Ritam: vrlo brzo i destruktivno

Obrazac: ?

Stav pacijenta: on je proklet i zato ne može ništa da učini za to, tako da odustaje.

Sifilistični mijazam

Osećaj je da je suočen sa situacijom izvan spašavanja, što vodi kompletnom očaju i beznadežnosti. U očajnom pokušaju, pokušava da menja situaciju i rezultat je uglavnom destrukcija. 

Neki od lekova: 

Mercurius-solubilis, Syphilinum, Aurum-metallicum, Baryta carbonica, Hoang-nan, Leptandra, Echinacea, Clematis erecta.

Senzacija: situacija je van spašavanja i nema nade u uspeh.

Reakcija: očajanje, poslednji momenti napor ili očajanje.

Dubina i odgovarajući stepen nade ili očaja: vrlo duboko. Veoma očajan, nema nade u uspeh.

Ritam: destruktivnost

Obrazac: ?

Stav pacijenta: situacija je van njegovog domašaja. Ali čini u poslednjem momentu, očajan pokušaj da izađe iz toga iako nema nade u uspeh.

Izvor: http://www.onlinehmp.com/summit/miasms.htm

Osho: Nataraj meditacija

1.Nivo

Zatvorenih očiju plesati kao da si opsednut. Dopusti da te nesvesno preuzme u potpunosti. Ne kontroliši svoje pokrete ili ne budi posmatrač-svedok onog što se dešava. Jednostavno budi u plesu u potpunosti.

Trajanje 40 minuta.

1.Stage

With eyes closed dance as if possessed. Let your unconscious take over completely. Do not control your movements or be a witness to what is happening. Just be totally in the dance.

2.Nivo

Zatvorenih očiju lezite na pod odmah. Budite u tišini i nepokretni, mirni.

Trajanje 20 minuta.

2.Stage

Keeping your eyes closed, lie down immediately. Be silent and still.

3.Nivo

Pleši u proslavi i uživaj.

Trajanje 5 minuta.

3.Stage

Dance in celebration and enjoy.

Ukupno trajanje 65 minuta

Popraviti samog sebe

Popraviti samog sebe, međutim, znači samo naučiti da sebe vidimo onakve kakvi jesmo! Spoznati sebe ne znači upoznati svoje Ja. Ja se prema sopstvu odnosi kao čaša vode prema okeanu. Naše ja nas čini bolesnim, sopstvo je celovito, zdravo. Put ka isceljenju je put od ja do sopstva, put iz zarobljeništva do slobode, iz polarnosti (dualnosti) ka jedinstvu. Ako mi neki određeni simptom skreće pažnju na ono što mi (između ostalog) još nedostaje, da bih postigao jedinstvo, moram naučiti da vidim šta nedostaje (nedostatak), a time i da ga primim u svoju svesnu identifikaciju. Naša tumačenja žele da skrenu pažnju na ono od čega čovek inače uvek odvraća pogled. Kada se jednom to ipak uvidi, dovoljno je da se više ne gubi iz vida i da se sve više pažljivije posmatra. samo stalno i pažljivo posmatranje prevazilazi otpore i omogućava narastanje one ljubavi koja je neophodna da se integriše ono malo što smo pronašli. Videti senku znači prožeti je svetlošću.

Potpuno pogrešna - ali česta - reakcija je da želimo da se što pre ponovo oslobodimo principa koji smo otkrili u simptomu. Tako, recimo, neko ko je konačno otkrio svoju nesvesnu agresivnost, s užasom može da se pita: "Kako da se ponovo oslobodim te snažne agresivnosti?" Odgovor glasi: "Nikako, uživajte u tome što je tu!" Upravo želja da nešto nemamo vodi formiranju senke i čini nas necelovitim, bolesnim - dok nas to što vidimo prisustvo agresivnosti čini celovitim, zdravim. Onaj ko smatra da je to opasno previđa da princip ne nestaje time što odvraćamo pogled.

Nema opasnog principa - opasna je samo neizbalansirana snaga. Svaki princip se neutrališe svojim suprotnim polom. Izolovan, svaki princip je opasan. Sama toplota je po život jednako opasna kao i sama hladnoća. Izolovana blagost nije ništa plemenitija od izolovane strogosti. Samo u ravnoteži snaga vlada MIR. Velika razlika između "sveta" i "mudraca" leži u tome što svet uvek pokušava da ostvari jedan pol, dok mudrac daje prednost sredini između polova. Ko je jednom shvatio da je čovek mikrokosmos, postepeno gubi strah od toga da i u sebi nađe svoje principe. 

Ako smo u nekom simptomu otkrili princip koji nam nedostaje, dovoljno je da naučimo da taj simptom volimo, jer on već ostvaruje ono što nam nedostaje. Onaj ko neprestano, prepun nestrpljenja, očekuje da simptom nestane još nije shvatio koncept. Simptom živi princip senke - ako taj princip potvrđujemo, teško možemo istovremeno i da se borimo protiv simptoma. Tu leži ključ. Prihvatanje simptoma čini simptom suvišnim. Otpor stvara suprotstavljanje sa druge strane. Simptom nestaje najranije kada pacijentu postane sve jedno (jedinstvo). To pokazuje da je shvatio važnost principa koji se manifestuje u simptomu i da ga je prihvatio. Sve to postiže se samo "posmatranjem".

izvor: Bolest kao put, Torvald Delefsen i Ridiger Dalke

Koliko je teška tvoja čaša vode?

Prendete la vita con leggerezza, 

che leggerezza non è superficialità, ma planare sulle cose dall’alto,

non avere macigni sul cuore.

Italo Calvino

Svi su očekivali da će biti reči o tipičnoj dilemi "da li je čaša do pola prazna ili do pola puna", umesto toga, sa osmehom na licu, profesor je upitao: "Koliko je teška ova čaša vode koju držim?"
Studenti su dovikivali razne odgovore u rasponu od 50g do 400g.
Profesor je odgovorio: "Iz moje perspektive, apsolutna težina ove čaše nije bitna. Sve zavisi od toga koliko dugo je držim. Ako je držim na minut ili dva, ona je prilično laka. Ako je držim jedan sat u ovom položaju, verovatno bi ruka počela da me boli. Ako bi trebalo da je držim ovako ceo dan, sigurno bi me uhvatio grč, moja ruka bi utrnula što bi me navelo da ispustim čašu na pod. U svakom slučaju, težina čaše se ne menja, ali što je više držim, to je osećaj teži."
Studenti su krenuli da klimaju glavom, u znak odobravanja, a on je nastavio: "Vaši stresovi i brige u životu su veoma nalik ovoj čaši vode. Razmišljajte o njima neko vreme i ništa se neće desiti. Razmišljajte o njima malo duže i počećete da bivate zabrinuti. Razmišljajte o njima celi dan, i vi ćete se osećati potpuno slomljeno i utrnulo - nesposobno da uradite bilo šta drugo dok ih ne pustite "

How heavy is your glass of water? 

A psychologist walked around a room while teaching stress management to an audience. As she raised a glass of water, everyone expected they'd be asked the "half empty or half full" question. Instead, with a smile on her face, she inquired: "How heavy is this glass of water?" Answers called out ranged from 8 oz. to 20 oz. She replied, "The absolute weight doesn't matter. It depends on how long I hold it. If I hold it for a minute, it's not aproblem. If I hold it for an hour, I'll have an ache in my arm. If I hold it for a day, my arm will feel numb and paralyzed. In each case, the weight of the glass doesn't change, but the longer I hold it, the heavier it becomes." She continued, "The stresses and worries in life are like that glass of water. Think about them for a while and nothing happens. Think about them a bit longer and they begin to hurt. And if you think about them all day long, you will feel paralyzed – incapable of doing anything." It’s important to remember to let go of your stresses. As early in the evening as you can, put all your burdens down. Don't carry them through the evening and into the night. Remember to put the glass down!