Bajke predstavljaju otiske ljudskih pratipova i ljudskih pramotiva

Vladeta Jerotić
ČOVEK I NjEGOV IDENTITET

Vladeta Jerotić

BAJKE KAO TERAPEUTSKO SREDSTVO

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Jerotic1/Lat_VJerotic47.htm

Nerešeno je pitanje istorijskog porekla bajki. Poznato je da svi narodi sveta, oni koji su izumrli u davnoj prošlosti, kao i oni koji danas žive, najrazvijeniji, pa i oni najzaostaliji - poznaju bajke. Kada su Jakob i Vilhelm Grim 1812. godine objavili svoju prvu zbirku bajki, već nekoliko stotina godina pre ovog doba postojala su u Evropi rasturena, nesistematska i zaboravljena izdanja pojedinih viđenijih ljudi koji su skupljali usmena narodna kazivanja iz sveta bajki. Kada se posle Grimovog doba počelo sa sistematskim istraživanjem ovog začaranog sveta, tako bliskog i dragog svakom detetu, ali i odraslom čoveku, kada se počelo s ovim istraživanjem i po ostalim kontinentima, otkriće je bilo jedinstveno i u prvi mah iznenađujuće. Potpuno istovetni motivi sačinjavali su sadržaj bajki, nezavisno od bilo kakvog prenošenja, međusobnih uticaja, nastali u različitim predelima, kod raznih naroda i u razno doba. Već je Vilhelm Grim nasLutio istinu kada je pisao: "Postoje stanja koja su toliko jednostavna i prirodna da se uvek iznova vraćaju, kao što postoje i misli koje se same od sebe nameću".

Interesovanje etnologa i antropologa za mitove starih naroda i njihovo poreklo, potpomognuto otkrićima psihologa i psihijatara o arhajskim slojevima u ljudskoj psihi, koja ima nešto zajedničko svejedno o kome je narodu reč i o kome istorijskom dobu, uslovili su nastanak tzv. antropološke teorije o bajkama dvojice engleskih istraživača, Tejlora i Langa. Po ovoj teoriji, koja je stekla opšta priznanja, bajke predstavljaju otiske ljudskih pratipova i ljudskih pramotiva. Uvek iznova u bajkama se pojavljuju dobri i zli, pametni i glupi, lukavi i naivni, muškarac kao heroj, osvajač ili vrač, koji svoja natprirodna svojstva koristi u dobre ili rđave svrhe, žena kao majka, sestra, ljubavnica, koja donosi spas muškarcu ili ga kao veštica omađija. Motivi su takođe uvek isti: beskrajna avanturistička putovanja u potrazi za blagom, zarobljenom princezom, nemuštim jezikom itd. Pojam vremena nedostaje, sto godina ne predstavljaju ništa. Svet u bajkama osvojen je delanjem, junak je stalno aktivan, a uspeh njegovog delovanja je preobražaj. Pošto su objekti lišeni svojih stvarnih odlika, moguća je transformacija figura, tako da svaki sa svakim može da stupi u kontakt. Kraljevi, prosjaci, umrli, đavoli, životinje, biljke susreću se na jednoj ravni. Pošto poziv na delanje, kao i potrebne snage i sposobnosti dolaze junaku iz okoline, on može da ostvari svoje planove tek predavanjem svetu. Zadaci, teškoće i opasnosti koji mu se suprotstavljaju, služe mu kao mogućnosti. U susretu sa njima njegova sudbina postaje nešto određeno i bitno. Pomoći koje usput dobija, ili ih sam nalazi, ne služe mu radi zadovoljavanja nekih njegovih ćudi, već samo da bi još sigurnije išao putem svoje sudbine. Tako isto, ako on pomaže drugima, ne misleći pritom na sebe, upravo takvim postupkom otvara sebi put ka cilju. Idući smelo sopstvenim putem, junak i ne znajući pomaže drugima, ali i obratno, misleći samo na druge, dostiže sopstveni cilj.

Da bi se još bolje približili stvarnom terapeutskom cilju bajki, koje se danas primenjuju ne samo kod neurotične dece, kao jedan od sastavnih delova složene i ciljane terapije, već sve više po psihijatrijskim klinikama u svetu i kod neurotičara, pa i psihotičara, morali bismo da ispitamo dejstvo ovakvih čitanih ili pričanih bajki na ljudsku psihu.

Najpre se došlo do konstatacije da bajke razumeju i deca i odrasli, sasvim nezavisno od njihovog poznavanja mitologije i psihologije, na jedan neposredan, moglo bi se reći čak intuitivan način. Kada slušamo neku bajku, čvrste spone koje ograđuju naše svesno od nesvesnog bića popuštaju, davno zaboravljeni i delom potisnuti svet ranog detinjstva ponovo iskrsava pred našim duhovnim očima i to naše nesvesno, ovako oslobođeno uobičajenih ograda, neposredno upija i smesta shvata skriveni cilj i pouku. Ako u bajkama i ima povremeno nečeg intelektualnog i racionalnog, ono ostavlja slušaoce ili čitaoce nedirnutim. Tek kada otpočne aktivno emocionalno identifikovanje sa zbivanjima junaka, u njima se budi sopstvena prošlost koja ne ostaje izolovano doživljena, već podstiče elementarnu volju za životom, inicijativu prema delanju, prilagođavanje svetu, kao i ono toliko potrebno, naročito duševno poremećenim, neophodno osećanje zbrinutosti u svetu događaja.

Svaki od nas povremeno oseća potrebu za ovakvim svetom čarolija, jer u njega može da smesti sopstvene konflikte u kojima vrvi čitav jedan svet želja, straha i potrebe za zaštitom. Usluga koju bajke čine deci i odraslima neprocenjiva je; ona je posebno kod dece ona dragocena pomoć koju odraslima pruža pozorište, čitanje romana i ponekad bioskop. Razna ružna dela u bajkama, privremeno trijumfovanje zla, pa čak i svireposti, ne umanjuju radost izazvanu pričanjem. Naprotiv, psihoanalitičari su otkrili paradoksalno osećanje u slušaoca ili čitaoca, koje su nazvali: zadovoljstvo od straha. Strah biva doživljen na realno-irealnom tlu i na ovaj način bolje priprema doživljavanje nekog realnog straha u životu. Ovo je vrlo pogodan put pripreme deteta za zrelije doživljavanje straha, od koga ga život kasnije sigurno neće poštedeti.

Pokušajem identifikacije pacijenta sa događajima u bajci približavamo ga, kao što smo rekli, njegovim sopstvenim unutrašnjim zbivanjima. Posle ponavljanog slušanja jedne iste, za svaki slučaj posebno izabrane bajke (koje se mogu koristiti i kao grupna terapija), zatim pričanja i prepričavanja te bajke i najzad, igranja sadržaja iz bajki - uočava se da pacijent postaje aktivniji, otvoreniji, od svojih bolesnih simptoma udaljeniji i za kontakte sposobniji. Pogrešno je bajke sadržajno interpretirati i naknadno racionalizovati. Korisno je, međutim, naterati pacijente da i sami izmisle bajke, kada su u grupi da podele uloge i sami režiraju zbivanja, jer će tako njihovi problemi postati jasniji. Koliko je ovakav način terapije prirodan i neusiljen dokazuje i činjenica da deca međusobno često organizuju upravo takvu vrstu igre.

Ne znamo kako su nastale bajke i mitovi. Na pitanje da li u njima, naročito u mitovima, ima i tragova nekih stvarno odigranih događaja, kao na primer u mitu o potopu, koji poznaju zaista svi narodi iz najdavnije prošlosti ili su oni ostaci dečje duše primitivnog čoveka preistorijskog doba (da li je ovaj bio baš toliko primitivan?), načina na koje on reagovao na spoljašnje promene u prirodi i unutrašnje promene u sopstvenoj duši, još je teško precizno odgovoriti. Pored elemenata nesumnjivo slikovitog načina predstavljanja magijskog doživljavanja jednog animistički shvaćenog sveta sa konkretnim, dečijim načinom mišljenja, sigurno je da postoje i vrlo jake sposobnosti apstraktnog mišljenja. Nekad vrlo duboka filozofska nota u bajkama, etički princip u njoj, zrelost razmišljanja o razornoj snazi zla u svetu, ili još i jačem principu dobra, ukazuju na moguće uticaje već razvijenijih religioznih sistema naroda u kojima su ovakve bajke nastale. Takve su, na primer, bajke iz Tebe iz 253. godine pre naše ere Čarobna knjiga boga Tota, ili iz predela Amazone Nebeske suze, ili iz Afrike Kako je rat došao u svet.

U svakom slučaju, mitovi i bajke predstavljaju trajno kulturno dobro čovečanstva koje verovatno nikad, dok je sveta i veka, neće izgubiti od svoje snage i blagotvornog delovanja na pojedince i grupe, decu i odrasle. Savremena psihijatrija ovo je tačno uočila, otud je primena bajki u terapeutske svrhe postalo još jedno oruđe u rukama veštih terapeuta. Pedagoški principi svakog roditeljskog doma ne bi se smeli u odgajivanju dece nikad odreći ovog blaga. Oplemenjivanje čitave čovekove ličnosti ublažavanjem jaza između njegovog svesnog i nesvesnog principa, upoznavanje i pomirenje našeg Ja sa haosom, ali paradoksalno i sa harmonijom našeg nesvesnog bića - postiže se uživljavanjem u mitove i bajke.