18 fantastičnih načina za Let go! ( Otpusti! )

18 fantastičnih načina za otpuštanje 

http://www.elephantjournal.com/2014/06/18-fantastic-ways-to-let-go/

Rečeno je da Dharma učenja mogu biti rezimirana u 2 reči: Let go! (Otpusti!)

Otpuštanje je krajnja zen navika u kojoj je potrebno da postanemo master nivo, pre ili kasnije. Letting go je postalo kliše i često se pogrešno koristi u spiritualnom kontekstu. Ali to je jedna veoma moćna, jednostavna ( ne laka ) veština koju možemo kultivisati u životu. Pogledajmo dublje u šta je to otpuštanje a šta nije i uz neke konkretne primere kako da to praktikujemo.

Šta otpuštanje nije

Letting go nije samo kliše u spritualnom savetovanju. Letting go nije nebriga. Letting go nije pasivnost. Letting go nije samo puko reći "Sve će biti u redu" ili " Šta god". Letting go nije lenjost. Letting go nije odustajanje. Letting go nije lakši put za izlaz iz situacije. Letting go nije uvek zabava. Letting go je najhrabrija stvar koju možete da uradite za sebe.

Otpuštanje je mudro

Otpuštanje omogućava život, energiju, ljubav i učenje da se slobodno protiče. Letting go zahteva praksu. Kako možemo da to pretvorimo u revolucionu svakodnevnu praksu? Evo 18 ideja za početnike ( neka vam budu od koristi ) :

1. Otpuštanje prokrastinacije

Neka podigne ruku svako ko odgađa mnogo. Ja znam da to radim. Odlaganje je posledica straha: od neuspeha, uspeha, od deljenja sa drugima naše priče, od toga šta drugi čine. Otpustite ove strahove i bacite se na akciju. Uradite to. Sve što imamo je sad. Dosta odlaganja. 

2. Otpuštanje variranja do ekstrema

Ići srednjim putem nije lako. Verujte mi da znam, U svojim 20-tim bila sam manično-depresivna, Blizanac u horoskopu, joga učitelj koji luduje po žurkama i ide do ekstremnih granica. Ali kako sam starila dolazila sam u dodir sa svojom unutrašnjom Vagom i verujem da je balans nešto vredno usmerenja kod svakodnevnice. Pema Chodron kaže: "Srednji put je širom otvoren, ali je teško prohodan, pošto ide nasuprot drevnom obrascu neurotičnosti koji svi delimo. Kada se osećamo usamljeno, kada se osećamo beznadežno, ono što nam je potrebno je da se pokrenemo levo ili desno. Ne želimo da sedimo i da osećamo to što osećamo. "

3. Otpuštanje grabljenja

Suprotno od otpuštanja je grabljenje, hvatanje za drugog ili nešto da bi se popeli, prikvačiti se. Vidite kako omekšava vaše pridržavanje, kako otvarate dlanove i odmarate dok vam donosi mir i lakoću u vaše telo i um. Kao što je Buda govorio: "Možeš izgubiti samo ono čega se pridržavaš." 

4. Otpuštanje žaljenja

I medtirajte na poniznosti. Zapamtite: "Ne meditirajte da biste nešto dobili već da biste se oslobodili stvari. Mi činimo to, ne sa željom, već sa otpuštanjem. Ako nešto želite, nećete to pronaći. Nećete biti u stanju da to nađete. Ali kad je srce spremno, mir će doći tražeći vas",  rekao je Ajahn Chah.

5. Otpuštanje poređenja sebe sa drugima

Kada suđenje, superiornost, inferiornost, ljubomora i zavist rastu, prepoznajte ih kao otrovne i otpustite ih. "Problemi se nalaze u idealizaciji. Otpustite ideale. Nije lako, ali otpuštanje ideala i prihvatanje realnosti kao i delovanje prilagođeno tome i sa saosećanjem može se vežbati"- Leo Babauta ( čija je besplatna e-knjiga inspirisala ovaj post ).

6. Otpuštanje biznisa i multitaskinga

Odvojite vreme da samo pijete čaj i da postojite tada. Svet će nastaviti dalje. Meditirajte. Učinite otpuštanje kao samu praksu. Sklonite se sa strane svakog dana da sednete i fokusirate se na otpuštanje tog dana misli, osećanja, ideja, memorije, planova, fizičkih senzacija- jednostavno otpustite sve što iskoči u svesti i vratite se na disanje tada, iznova i iznova, kad god um odluta. "Samo otiđite u sobu, sednite u centar sobe i otvorite vrata i prozore i posmatrajte ko dolazi u posetu. Bićete svedok raznih aktera i situacija, svakojakih priča i iskušenja, sve što se može zamisliti. Jedini Vaš zadatak je da sedite na svom mestu. Sve dođe i ode, videćete i iz ovoga će proizaći mudrost i razumevanje."- Ajahn Chah

7. Otpuštanje jurnjave i ekscesa

Oslobodite se ekscesa. Proces otpuštanja materijalnih stvari može biti oba i bolno i radosno, zato što sve naše stvari imaju sentimentalnu vrednost. Davanje stvari je jednostavan pak intezivan proces koji uključuje i oslobođenje i gubitak. "Pogledajte u svoj um. Onaj ko nosi stvari, misli da poseduje stvari, ali onaj ko posmatra vidi samo teret. Oslobodite se stvari, izgubite ih i pronađite lakoću."- Ajahn Chah

8. Otpuštanje kontrole drugih

Prepoznajte razliku između uticaja na druge i menjanja drugih. "Otpuštanje želje da kontolišete druge, da menjate druge. Umesto toga skoncetrišite sa na sebe i budite sjajan primer. Budite u centru saosećanja."- Leo Babauta

9. Otpuštanje iluzije i deluzije

Uvideti štetu nastalu držanjem za nešto ( i povlačenja ). "Uvid u štetu ( nepuštanja ) omogućava nam da otpustimo, zato što imamo izbor. Držati se ideja u prošlosti i patiti. Ili pustiti i prihvatiti realnost kao takvu i smanjiti patnju."- Leo Babauta

10. Otpuštanje negativnosti

Primetite signale hvatanja kao što su iritacija, bes, ljutnja. Primetite ideal očekivanja na koji se kačite. Uvidite štetu u držanju za negativnost. Otpustite s ljubavlju i saosećanjem. 

11. Otpuštanje gurua

"Mudrost je u tebi, isto kao što je slatki zreo mango sadržan u mladom, zelenom mangu. Ti si sam svoj učitelj. Istraži sebe da bi pronašao istinu- unutra ne van. Poznavanje sebe je najbitnije."- Ajahn Chah

12. Otpuštanje onog što mislite o sebi

"Kada otpuštam ono što mislim da jesam, ja postajem ono što bi mogao biti. Kada otpuštam ono što imam, dobijam ono što mi je potrebno."- Tao Te Ching

13. Otpuštanje vezanost za plan

"Moramo otpustiti vezanost za život kakav smo planirali. Kao i da prihvatimo onaj koji nas čeka." - Joseph Campbell

14. Otpuštanje demona prošlosti i briga za budućnost

"Diši. Otpusti. I podseti se da je ovaj trenutak ono što sigurno znaš."- Oprah Winfrey

15. Otpuštanje sigurnosti

Zato što jednostavno ne znamo. I to je prelepa stvar. "Kreativnost zahteva hrabrost odricanja od sigurnosti. "- Erich Fromm

16. Otpuštanje iluzije kontrole

"Stav vere je otpuštanje i otvorenost prema istini da može ispasti bilo šta."- Alan Watts

17. Otpuštanje onog što je bilo da bi se napravilo mesta za sada

"Neka bude ono što bude, neka ode ono što odlazi. Pogledaj šta je ostalo."- Ramana Maharshi

18. Otpuštanje pokušavanja da otpustimo

Pusti nek se dešava. Otpuštanje se ne može objasniti, niti naučiti, samo doživeti kroz iskustvo. To nije lista sa brojevima ili korak-po-korak proces kao faze tugovanja. Život nije čist i uredan. Stvari budu dramatične, emocionalne, neuredne. Otpuštanje je sjajno usmeravanje i korisna praksa, ali nije lako. Moment po moment, dan po dan. "Ako otpustiš malo, imaćeš malo mira. Ako otpustiš mnogo, imaćeš mnogo mira.Kad otpustš kompletno upoznaćeš celokupni mir."- Ajahn Chah

Vanessa Fleming 

Bajke predstavljaju otiske ljudskih pratipova i ljudskih pramotiva

Vladeta Jerotić
ČOVEK I NjEGOV IDENTITET

Vladeta Jerotić

BAJKE KAO TERAPEUTSKO SREDSTVO

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Jerotic1/Lat_VJerotic47.htm

Nerešeno je pitanje istorijskog porekla bajki. Poznato je da svi narodi sveta, oni koji su izumrli u davnoj prošlosti, kao i oni koji danas žive, najrazvijeniji, pa i oni najzaostaliji - poznaju bajke. Kada su Jakob i Vilhelm Grim 1812. godine objavili svoju prvu zbirku bajki, već nekoliko stotina godina pre ovog doba postojala su u Evropi rasturena, nesistematska i zaboravljena izdanja pojedinih viđenijih ljudi koji su skupljali usmena narodna kazivanja iz sveta bajki. Kada se posle Grimovog doba počelo sa sistematskim istraživanjem ovog začaranog sveta, tako bliskog i dragog svakom detetu, ali i odraslom čoveku, kada se počelo s ovim istraživanjem i po ostalim kontinentima, otkriće je bilo jedinstveno i u prvi mah iznenađujuće. Potpuno istovetni motivi sačinjavali su sadržaj bajki, nezavisno od bilo kakvog prenošenja, međusobnih uticaja, nastali u različitim predelima, kod raznih naroda i u razno doba. Već je Vilhelm Grim nasLutio istinu kada je pisao: "Postoje stanja koja su toliko jednostavna i prirodna da se uvek iznova vraćaju, kao što postoje i misli koje se same od sebe nameću".

Interesovanje etnologa i antropologa za mitove starih naroda i njihovo poreklo, potpomognuto otkrićima psihologa i psihijatara o arhajskim slojevima u ljudskoj psihi, koja ima nešto zajedničko svejedno o kome je narodu reč i o kome istorijskom dobu, uslovili su nastanak tzv. antropološke teorije o bajkama dvojice engleskih istraživača, Tejlora i Langa. Po ovoj teoriji, koja je stekla opšta priznanja, bajke predstavljaju otiske ljudskih pratipova i ljudskih pramotiva. Uvek iznova u bajkama se pojavljuju dobri i zli, pametni i glupi, lukavi i naivni, muškarac kao heroj, osvajač ili vrač, koji svoja natprirodna svojstva koristi u dobre ili rđave svrhe, žena kao majka, sestra, ljubavnica, koja donosi spas muškarcu ili ga kao veštica omađija. Motivi su takođe uvek isti: beskrajna avanturistička putovanja u potrazi za blagom, zarobljenom princezom, nemuštim jezikom itd. Pojam vremena nedostaje, sto godina ne predstavljaju ništa. Svet u bajkama osvojen je delanjem, junak je stalno aktivan, a uspeh njegovog delovanja je preobražaj. Pošto su objekti lišeni svojih stvarnih odlika, moguća je transformacija figura, tako da svaki sa svakim može da stupi u kontakt. Kraljevi, prosjaci, umrli, đavoli, životinje, biljke susreću se na jednoj ravni. Pošto poziv na delanje, kao i potrebne snage i sposobnosti dolaze junaku iz okoline, on može da ostvari svoje planove tek predavanjem svetu. Zadaci, teškoće i opasnosti koji mu se suprotstavljaju, služe mu kao mogućnosti. U susretu sa njima njegova sudbina postaje nešto određeno i bitno. Pomoći koje usput dobija, ili ih sam nalazi, ne služe mu radi zadovoljavanja nekih njegovih ćudi, već samo da bi još sigurnije išao putem svoje sudbine. Tako isto, ako on pomaže drugima, ne misleći pritom na sebe, upravo takvim postupkom otvara sebi put ka cilju. Idući smelo sopstvenim putem, junak i ne znajući pomaže drugima, ali i obratno, misleći samo na druge, dostiže sopstveni cilj.

Da bi se još bolje približili stvarnom terapeutskom cilju bajki, koje se danas primenjuju ne samo kod neurotične dece, kao jedan od sastavnih delova složene i ciljane terapije, već sve više po psihijatrijskim klinikama u svetu i kod neurotičara, pa i psihotičara, morali bismo da ispitamo dejstvo ovakvih čitanih ili pričanih bajki na ljudsku psihu.

Najpre se došlo do konstatacije da bajke razumeju i deca i odrasli, sasvim nezavisno od njihovog poznavanja mitologije i psihologije, na jedan neposredan, moglo bi se reći čak intuitivan način. Kada slušamo neku bajku, čvrste spone koje ograđuju naše svesno od nesvesnog bića popuštaju, davno zaboravljeni i delom potisnuti svet ranog detinjstva ponovo iskrsava pred našim duhovnim očima i to naše nesvesno, ovako oslobođeno uobičajenih ograda, neposredno upija i smesta shvata skriveni cilj i pouku. Ako u bajkama i ima povremeno nečeg intelektualnog i racionalnog, ono ostavlja slušaoce ili čitaoce nedirnutim. Tek kada otpočne aktivno emocionalno identifikovanje sa zbivanjima junaka, u njima se budi sopstvena prošlost koja ne ostaje izolovano doživljena, već podstiče elementarnu volju za životom, inicijativu prema delanju, prilagođavanje svetu, kao i ono toliko potrebno, naročito duševno poremećenim, neophodno osećanje zbrinutosti u svetu događaja.

Svaki od nas povremeno oseća potrebu za ovakvim svetom čarolija, jer u njega može da smesti sopstvene konflikte u kojima vrvi čitav jedan svet želja, straha i potrebe za zaštitom. Usluga koju bajke čine deci i odraslima neprocenjiva je; ona je posebno kod dece ona dragocena pomoć koju odraslima pruža pozorište, čitanje romana i ponekad bioskop. Razna ružna dela u bajkama, privremeno trijumfovanje zla, pa čak i svireposti, ne umanjuju radost izazvanu pričanjem. Naprotiv, psihoanalitičari su otkrili paradoksalno osećanje u slušaoca ili čitaoca, koje su nazvali: zadovoljstvo od straha. Strah biva doživljen na realno-irealnom tlu i na ovaj način bolje priprema doživljavanje nekog realnog straha u životu. Ovo je vrlo pogodan put pripreme deteta za zrelije doživljavanje straha, od koga ga život kasnije sigurno neće poštedeti.

Pokušajem identifikacije pacijenta sa događajima u bajci približavamo ga, kao što smo rekli, njegovim sopstvenim unutrašnjim zbivanjima. Posle ponavljanog slušanja jedne iste, za svaki slučaj posebno izabrane bajke (koje se mogu koristiti i kao grupna terapija), zatim pričanja i prepričavanja te bajke i najzad, igranja sadržaja iz bajki - uočava se da pacijent postaje aktivniji, otvoreniji, od svojih bolesnih simptoma udaljeniji i za kontakte sposobniji. Pogrešno je bajke sadržajno interpretirati i naknadno racionalizovati. Korisno je, međutim, naterati pacijente da i sami izmisle bajke, kada su u grupi da podele uloge i sami režiraju zbivanja, jer će tako njihovi problemi postati jasniji. Koliko je ovakav način terapije prirodan i neusiljen dokazuje i činjenica da deca međusobno često organizuju upravo takvu vrstu igre.

Ne znamo kako su nastale bajke i mitovi. Na pitanje da li u njima, naročito u mitovima, ima i tragova nekih stvarno odigranih događaja, kao na primer u mitu o potopu, koji poznaju zaista svi narodi iz najdavnije prošlosti ili su oni ostaci dečje duše primitivnog čoveka preistorijskog doba (da li je ovaj bio baš toliko primitivan?), načina na koje on reagovao na spoljašnje promene u prirodi i unutrašnje promene u sopstvenoj duši, još je teško precizno odgovoriti. Pored elemenata nesumnjivo slikovitog načina predstavljanja magijskog doživljavanja jednog animistički shvaćenog sveta sa konkretnim, dečijim načinom mišljenja, sigurno je da postoje i vrlo jake sposobnosti apstraktnog mišljenja. Nekad vrlo duboka filozofska nota u bajkama, etički princip u njoj, zrelost razmišljanja o razornoj snazi zla u svetu, ili još i jačem principu dobra, ukazuju na moguće uticaje već razvijenijih religioznih sistema naroda u kojima su ovakve bajke nastale. Takve su, na primer, bajke iz Tebe iz 253. godine pre naše ere Čarobna knjiga boga Tota, ili iz predela Amazone Nebeske suze, ili iz Afrike Kako je rat došao u svet.

U svakom slučaju, mitovi i bajke predstavljaju trajno kulturno dobro čovečanstva koje verovatno nikad, dok je sveta i veka, neće izgubiti od svoje snage i blagotvornog delovanja na pojedince i grupe, decu i odrasle. Savremena psihijatrija ovo je tačno uočila, otud je primena bajki u terapeutske svrhe postalo još jedno oruđe u rukama veštih terapeuta. Pedagoški principi svakog roditeljskog doma ne bi se smeli u odgajivanju dece nikad odreći ovog blaga. Oplemenjivanje čitave čovekove ličnosti ublažavanjem jaza između njegovog svesnog i nesvesnog principa, upoznavanje i pomirenje našeg Ja sa haosom, ali paradoksalno i sa harmonijom našeg nesvesnog bića - postiže se uživljavanjem u mitove i bajke.

~Verovati znači stvarati~

O bremenitosti uma, duše i tela 

~Verovati znači stvarati~

Šesta beseda: Diotima – Sokrat

Uopšte uzevši, reče ona, ljubav teži na to da joj uvek pripada ono što je dobro.

- Potpunu istinu govoriš, potvrdih ja.

- Kad ljubav, dakle, uvek teži na to, reče ona, pitam te sada; kojim putem idu i šta rade oni ljudi koji idu za tim dobrom da bi im se trud i napor mogli nazvati ljubavlju? Kakvo je to delo po sebi? Umeš li to reći?

- Onda se odista, Diotimo, odgovorih ja, ne bih divio tebi zbog mudrosti tvoje i ne bih k tebi dolazio da baš to naučim.

- A ja ću ti, reče kazati. To je, upravo, radjanje u lepoti i telom i dušom.

- Proročkoga dara, rekoh ja, treba za smisao tvojih reči, i ja to ne razumem.

- Onda ću ti ja, reče ona, jasnije kazati. Trudni su, Sokrate, svi ljudi i telom i dušom; i kada dodju u odredjeno stanje, tada žudi da radja naša priroda. A radjati ne može u rugobi nego u lepoti. Jer združenje čoveka i žene je radjanje. A to je božanska stvar i to je u biću koje je inače smrtno besmrtan deo; naime trudnoća i radjanje. Ali to u onome što je neharmonično ne može da se dogodi; a neharmonično je sa svim što je božansko ono što je ružno, dok je ono što je lepo harmonično...

Zato: kad se lepome približi ono što žudi da radja, onda se ono razvedrava, i od radosti se razliva, pa začinje i radja; naprotiv, kad se približi ružnome, onda se zlovoljno i turobno stiskuje i okreće od njega i povlači se, te se ne radja, nego plod svoj nosi dalje kao težak teret. Otuda u onome što žudi da radja i što je već nabujalo nastaje strasno uzbudjenje u blizini lepote, jer ona ono što nju grli oslobadjava od velikih trudova. Jer ljubavi, Sokrate, nije do lepote, kao što ti misliš.

-Nego do čega?

- Do začinjanja i do radjanja u lepoti.

- Razume se, produži ona. A zašto dakle, do radjanja? Zato što je radjanje večno i besmrtno ukoliko je to mogućno smrtnome biću. A nužno je žudeti besmrtnosti zajedno, sa dobrim, ako smo se složili u tome da ljubav teži na to da uvek poseduje ono što je dobro. Odista, prema ovom razlaganju, nužno je da ljubav teži i na besmrtnost. 

Gozba, Platon

~Da bi shvatili teoriju relativiteta, vi ne treba da postanete Albert Ajnštajn, ne. Vi treba samo da posedujete prosečnu inteligenciju i to je sve. Ako niste previše zaostali, vi ćete to shvatiti. Ali da biste razumeli značenje Zaratustre, vi treba da postanete Zaratustra – manje od toga nema smisla. Vi treba da to stvorite iznova. Svaka osoba treba da rodi Boga, smisao, istinu; svaki čovek treba da postane bremenit sa tim i da prođe kroz muke i bolove porađanja. Svaki pojedinac treba da to nosi u svojoj utrobi, da to hrani svojom krvlju, i samo tako će to otkriti.

~Slavite čoveka jer je stvorio predivnu skulpturu. Veličajte čoveka jer tako divno svira flautu. Neka od sada ovo budu religiozne vrednosti.

~Kad god stvarate nešto što nije kopija, što nije imitacija, nema veće molitve od toga. Jer najbliži ste Bogu, zapravo, u trenutku stvaranja nalik ste Njemu! I vi ste stvoritelj. Zbog toga vam kreativnost pruža tako mnogo radosti. Kako srećno i zadovoljno se osećate kad stvarate nešto, ma koliko malo, ma koliko beznačajno. Malo dete napravi kulu od karata i priča svakome: "Izgradio sam kuću." Drugi izgradi zamak od peska za koga zna da će ga oduvati vetar, ali kako je samo srećan! Pleše od radosti. Svi trenuci blaženstva u životu su trenuci kreativnosti.

Kreativnost, Osho

Koja su to četiri sporazuma koja svako treba da sklopi sa samim sobom (ili Ruizov životni kod)?

Koja su to četiri sporazuma koja svako treba da sklopi sa samim sobom (ili Ruizov životni kod)?

1. "Neka tvoja reč bude besprekorna". Izgovaraj samo ono što zaista misliš. Ne koristi reči kako bi govorio protiv sebe ili ogovarao druge. Moć svojih reči usmeravaj ka ljubavi i istini.
2. "Ništa ne shvataj lično". To što drugi rade ne rade zbog tebe. Njihovi postupci i reči samo su projekcija njihove stvarnosti. Kad postaneš imun na mišljenja drugih, nećeš više biti žrtva bespotrebne patnje.
3. "Ne pretpostavljaj". Pronađi hrabrost kojom ćeš postavljati pitanja i izraziti ono što zaista želiš. Komuniciraj sa drugima što jasnije i preciznije kako bi izbegao nesporazum, tugu i dramu. Ispunjavanjem samo ovog jednog sporazuma, možeš potpuno promeniti svoj život.
4. "Uvek daj sve od sebe". Tvoje najbolje će se menjati iz trenutka u trenutak i biće drugačije kada si zdrav, drugačije kada si bolestan. Kako god, u svakom trenutku daj najbolje od sebe i izbeći ćeš samokritiku, zloupotrebu samog sebe i kajanje.
   

Vladeta Jerotić: NEKI OSNOVNI POJMOVI PSIHOSOMATSKE MEDICINE S POSEBNIM OSVRTOM NA REUMATOIDNI ARTRITIS

Vladeta Jerotić

NEKI OSNOVNI POJMOVI PSIHOSOMATSKE MEDICINE S

     POSEBNIM OSVRTOM NA REUMATOIDNI ARTRITIS

  I lekari i laici oduvek su znali da mnoge bolesti tela potiču od raznih psihičkih tj. duševnih uzroka, ili bar da su u tesnoj vezi sa njima. Dobri lekari, sve od Hipokrata do danas, bili su zato uspešni u lečenju jer su bili neprestano svesni uzročne veze između duševnih i telesnih zbivanja u čoveku. Mada je nemački lekar Hajnrot bio verovatno prvi koji je 1818. godine upotrebio reč: psihosomatski, početak bavljenja psihosomatskom medicinom označen je radovima Franca Aleksandera početkom XX veka u Americi. Danas je psihosomatska medicina u svom punom razvoju, cenjena od svih grana u medicini.

  Još je za Aristotela jedinstvo individualiteta bilo van svake sumnje. Psiha i soma bili su za njega dva raspoznajna vida saznanja jedinstva koje čovek kao pojedinačno biće predstavlja. Tek od vremena Dekarta ovako jedinstveno shvatanja individualiteta, kako nam je ostavio Aristotel, bilo je ozbiljno uzdrmano u filosofiji, a onda i u prirodno-naučnom mišljenju, tezama o polarnosti svesti i materije, prirode i Ja, tela i duše, tada se i počelo govoriti: Kad duša ćuti, telo govori. Frojdovo epohalno otkriće dejstva nesvesnog, ne samo da je proširilo već je i pokrenulo mnoga naša shvatanja o normalnoj i patološkoj  psihologiji čoveka. Ono je prodrlo sve do fizioloških, odnosno neurofizioloških zbivanja u organizmu, menjajući naše poglede o etiološkim uzrocima pojedinih oboljenja. Nije lako u prvi mah da se shvati na koji način nesvesni konflikti utiču na somatske funkcije. Saznanje da oštećenje telesnih funkcija potiče iz nesvesnih konflikata, bilo je odlučujući doprinos psihoanalize psihosomatskoj medicini. Realno je pretpostaviti da su vegetativne funkcije tela u prisnoj vezi sa nesvesnim jezgrom ličnosti, što se analitičkim jezikom naziva primarni proces. Na ovaj način postao nam je  jasniji uticaj nesvesnih psiholoških konflikata na funkcije organa čime je do skorašnje oštro deljenje između organskih oboljenja i funkcionalnih simptoma ostalo neodrživo.

  Savremeni nemački psihosomatičar Gerd Overbek postavio je nekoliko osnovnih pitanja svakom ko se bavi psihosomatikom:

1. u čemu se sastoji konflikt pacijenta i u kakvom odnosu stoje telesni simptomi prema konfliktu?

2. da li je opravdana pretpostavka određene strukture ličnosti pacijenta koja odgovara određenim telesnim bolestima?

3. u kojoj meri utiču ili čak prouzrokuju bolest pacijenta osobe iz njegove najbliže okoline?

4. kakav je odnos psihosomatskih bolesti prema kulturalnim i društvenim odnosima i životnom prostoru pacijenta?

  Prema Vajsu i Englišu, postoje tri grupe bolesnih stanja: u prvu grupu koja sačinjava jednu trećinu svih bolesnika koji traže lekarsku pomoć, nalaze se bolesnici koji niti su psihički, niti fizički bolesni, već svojim neodređenim i nejasno definisanim tegobama spadaju u onu grupu koja se naziva «funkcionalno bolesni». Ovakvi bolesnici se žale na povremene glavobolje, bolove u stomaku, imaju zatvor ili proliv, prolazno im se podigne krvni pritisak itd. U drugu grupu, koja sačinjava drugu trećinu svih bolesnika, spadaju bolesnici, doduše, sa organskim nalazom, ali čiji simptomi vrlo mnogo zavise od emocionalnih činilaca. Ovde spadaju mnogi ulkusni bolesnici, oni sa obolelom štitnjačom, dijabetom, reumatizmom, raznim crevnim hroničnim oboljenjima itd. Najzad u treću grupu spadaju oni bolesnici čije su bolesti tesno povezane sa vegetativnim nervnim sistemom, kao što su: migrena, astma, primarna hipertenzija, i za koju se grupu psihosomatska medicina veoma interesuje jer pretpostavlja  da psihički činioci igraju znatnu ulogu u nastanku ovih bolesti.

  Uopšteno možemo reći da je telesna bolest i odbrana i izazov. Naš imuni sistem se zapravo zove psihoneuroendokrinoimunološki sistem. Ovaj sistem danas je oslabljen iz više razloga, pa izgleda da su svi ljudi bolesni; ne zaboravimo da čovek često, znao on to ili ne «beži u bolest».

  Psihoterapija  psihosomatskog bolesnika prema holandskom psihosomatičaru Bastijansu, treba da obrati pažnju na sledeće: 

1. Stvarenje klime poverenja između terapeuta i pacijenta,

2. Pacijent najčešće negira svoju bolest, 

3. Obratiti pažnju na stanje nad-ja, kao i na oblik narcizma pacijenta, koji može biti normalan, abnormalan, i patološki,

4. Očekivanje uloge terapeuta,

5. Ispitivanje mehanizama odbrane i emotivnog života kod pacijenata (aleksitimija!),

6. Pratiti snove pacijenta,

7. Obratiti pažnju na osećanje krivice, agresivnosti kod pacijenta i 

8. Uspostavljati ravnotežu između aktivnosti i pasivnosti, inače poremećenih kod pacijenta.

*

  Reumatoidni artritis*, zajedno sa oboljenjem štitnjače i organa digestivnog trakta, nalazio se u centru ispitivanja psihosomatike u razvoju. Primećene su sledeće karakteristike pacijenata koji boluju od hroničnog reumatoidnog artrita: nesposobnost ispoljavanja agresivnosti usled blokade emocija potekle iz detinjstva u porodici u kojoj su osećanja potiskivana; pedantnost do opsesivnosti; sklonost strahu, depresiji i osećanju krivice; slabije seksualno interesovanje. Ovakve crte karaktera bolesnika dovode do zatezanja, povišene mišićne tenzije i bolova u mišićima i zglobovima.

  Kao i kod brojnih drugih bolesti, postoji i u slučaju reumatoidnog artritisa «sekundarna dobit od bolesti»: veća pažnja okoline koju pacijent nije imao u detinjstvu; ali moguće je  i da je reumatični bolesnik postao «žrtveno jagnje» porodice.

  U terapiji ovakvih pacijenata poznati su otpori, ne samo u toku psihoterapije ( ukoliko se ona uopšte preduzima ) već i otpori i/ili zavisnost od lekova protiv bolova, zato je korisno davati lekove iz oblasti psihofarmaka koji opuštaju mišiće, ali je korisno davati i antidepresivna sredstva zbog često skrivene depresije kod pacijenata.

*Kod nas slabo poznat izraz «psihogeni reumatizam» ili «reumatična neuroza».

Beograd, 

Kolarac, mala sala, 

23.04.2010.

Tekst sa predavanja, 

Akademik Vladeta Jerotića