Popraviti samog sebe

Popraviti samog sebe, međutim, znači samo naučiti da sebe vidimo onakve kakvi jesmo! Spoznati sebe ne znači upoznati svoje Ja. Ja se prema sopstvu odnosi kao čaša vode prema okeanu. Naše ja nas čini bolesnim, sopstvo je celovito, zdravo. Put ka isceljenju je put od ja do sopstva, put iz zarobljeništva do slobode, iz polarnosti (dualnosti) ka jedinstvu. Ako mi neki određeni simptom skreće pažnju na ono što mi (između ostalog) još nedostaje, da bih postigao jedinstvo, moram naučiti da vidim šta nedostaje (nedostatak), a time i da ga primim u svoju svesnu identifikaciju. Naša tumačenja žele da skrenu pažnju na ono od čega čovek inače uvek odvraća pogled. Kada se jednom to ipak uvidi, dovoljno je da se više ne gubi iz vida i da se sve više pažljivije posmatra. samo stalno i pažljivo posmatranje prevazilazi otpore i omogućava narastanje one ljubavi koja je neophodna da se integriše ono malo što smo pronašli. Videti senku znači prožeti je svetlošću.

Potpuno pogrešna - ali česta - reakcija je da želimo da se što pre ponovo oslobodimo principa koji smo otkrili u simptomu. Tako, recimo, neko ko je konačno otkrio svoju nesvesnu agresivnost, s užasom može da se pita: "Kako da se ponovo oslobodim te snažne agresivnosti?" Odgovor glasi: "Nikako, uživajte u tome što je tu!" Upravo želja da nešto nemamo vodi formiranju senke i čini nas necelovitim, bolesnim - dok nas to što vidimo prisustvo agresivnosti čini celovitim, zdravim. Onaj ko smatra da je to opasno previđa da princip ne nestaje time što odvraćamo pogled.

Nema opasnog principa - opasna je samo neizbalansirana snaga. Svaki princip se neutrališe svojim suprotnim polom. Izolovan, svaki princip je opasan. Sama toplota je po život jednako opasna kao i sama hladnoća. Izolovana blagost nije ništa plemenitija od izolovane strogosti. Samo u ravnoteži snaga vlada MIR. Velika razlika između "sveta" i "mudraca" leži u tome što svet uvek pokušava da ostvari jedan pol, dok mudrac daje prednost sredini između polova. Ko je jednom shvatio da je čovek mikrokosmos, postepeno gubi strah od toga da i u sebi nađe svoje principe. 

Ako smo u nekom simptomu otkrili princip koji nam nedostaje, dovoljno je da naučimo da taj simptom volimo, jer on već ostvaruje ono što nam nedostaje. Onaj ko neprestano, prepun nestrpljenja, očekuje da simptom nestane još nije shvatio koncept. Simptom živi princip senke - ako taj princip potvrđujemo, teško možemo istovremeno i da se borimo protiv simptoma. Tu leži ključ. Prihvatanje simptoma čini simptom suvišnim. Otpor stvara suprotstavljanje sa druge strane. Simptom nestaje najranije kada pacijentu postane sve jedno (jedinstvo). To pokazuje da je shvatio važnost principa koji se manifestuje u simptomu i da ga je prihvatio. Sve to postiže se samo "posmatranjem".

izvor: Bolest kao put, Torvald Delefsen i Ridiger Dalke