Ova knjiga je neprijatna, jer čoveka lišava bolesti kao alibija za njegove nerešene probleme. Hoćemo da pokažemo da bolesnik nije nedužna žrtva nekakvih prirodnih nesavršenosti, nego da je za bolesti sam odgovoran. Pritom ne mislimo na štetne materije u prirodnoj sredini, na civilizaciju, nezdrav život i slične poznate „krivce“, nego u prvi plan želimo da stavimo metafizički aspekt bolesti. S tog stanovišta, simptomi se pokazuju kao izraz psihičkih sukoba i svojom simbolikom u stanju su da razotkriju konkretne probleme koje pacijent ima.
...
Živimo u vremenu u kojem moderna medicina zapanjenim laicima neprestano pruža nova svedočanstva svojih mogućnosti i sposobnosti, koje se graniče sa čudesnim. U isto vreme, međutim, sve su jači i glasovi koji iznose principijelno nepoverenje prema toj – gotovo svemoćnoj – savremenoj medicini. Sve je veći broj onih koji znatno veće poverenje ukazuju starim ili modernim metodima prirodne medicine, ili pak homeopatskoj medicini, nego metodima naše visokonaučne školske medicine. Polazišta za kritiku su brojna – nuspojave, odlaganje simptoma, nedostatak ljudskosti, eksplozija troškova, i još mnogo toga – ali mnogo zanimljivija od predmeta kritike jeste sama pojava te kritike, jer kritika, pre nego što je racionalno utemeljena, proističe iz duhovnog osećaja da nešto više nije u redu i da put kojim se krenulo, uprkos svojim doslednim postignućima, ili možda čak upravo zbog njih, više ne vodi očekivanom cilju. Tu nelagodnost prema medicini oseća veoma mnogo ljudi – uključujući i mnogo mladih lekara. Ali ono što im je zajedničko vrlo brzo se gubi kada počne ukazivanje na nove, alternativne puteve i rešenja. Jedni spas vide u socijalizaciji medicine, drugi u zameni hemijskih lekova i preparata prirodnim i biljnim. Dok jedni rešenje svih problema vide u istraživanju Zemljinog zračenja, drugi se kunu u homeopatiju. Akupunkturolozi i pristalice teorije fokalnih žarišta traže da medicina odvrati pogled od morfološkog i okrene se energetskom nivou zbivanja u ljudskom telu. Ako se svi pravci i metode van školske medicine objedine, obično se govori o holističkoj medicini, čime se artikuliše težnja da se, pored otvorenosti za raznovrsnost metoda, pre svega ne izgubi iz vida celokupan čovek, kao jedinstvo tela i duše. Da je školska medicina izgubila iz vida čoveka, u međuvremenu je postalo očigledno gotovo svima. Visoka specijalizacija i analiza osnovnih koncepata istraživanja neminovno su, naporedo sa sve većim i preciznijim poznavanjem detalja, doveli do toga da se iz vida gubi celina.
...
U ovoj knjizi problemom bolesti i lečenja hoćemo da se pozabavimo na sasvim nov način. Pritom ni u kojem slučaju ne preuzimamo uobičajene i nasleđene vrednosti te struke, koje svi smatraju tako nezaobilaznim. Takav stav, doduše, čini naš poduhvat teškim i opasnim, jer ne možemo zaobići da bespoštedno ne dovedemo u pitanje stvari koje važe za kolektivni tabu. Jasno nam je da time činimo korak koji sigurno nije onaj naredni koji će medicina načiniti u svom razvoju. Tim gledištem preskačemo čitavo mnoštvo koraka koji medicinu tek očekuju i čije će duboko razumevanje verovatno tek stvoriti preduslove da se shvati sadržaj koncepta izloženog u ovoj knjizi. Zbog toga ovo izlaganje nije usmereno na kolektivni razvoj medicine, nego se obraćamo onim pojedincima čija je lična mogućnost uvida nešto ispred (pomalo inertnog) kolektivnog razvoja.
...
Ti jednostavni primeri predstavljaju pokušaj da se stvori most ka razumevanju naše knjige, to jest da se teme bolesti i lečenja posmatraju na način koji podrazumeva tumačenje. Time nedvosmisleno i namerno napuštamo teren „naučne medicine“. Uopšte ne pretendujemo na „naučnost“, jer naše polazište je sasvim drugačije – odakle sledi i da naše gledište nije podložno naučnoj kritici i argumentima. Naučne okvire napuštamo namerno, jer oni se ograničavaju upravo na funkcionalnu ravan, i time sprečavaju uvid u značenje i smisao. Takav pristup nije namenjen okorelim racionalistima i materijalistima, već onima koji su spremni da slede zamršene i ni u kojem slučaju uvek logične puteve ljudske svesti. Dobra pomoćna sredstva na takvom putovanju kroz ljudsku dušu jesu slikovito mišljenje, mašta, asocijacije, ironija i sluh za kontekst i pozadinu jezika. Naš put u velikoj meri zahteva i sposobnost da se podnesu paradoksi i ambivalentnost, bez potrebe da se uništavanjem jednog od polova odmah iznudi nedvosmislenost.
...
Bolest je reč koja se zapravo može upotrebiti samo u jednini – množina bolesti jednako je besmislena kao i množina reči zdravlje: zdravlja. Bolest i zdravlje su jedinstveni pojmovi, koji se odnose na jedan vid čovekovog stanja, a ne, kao što je to uobičajeno u današnjem govoru i načinu izražavanja, na organe ili delove tela. Telo nikada nije zdravo ili bolesno, jer u njemu samo dolazi do izražaja informacija svesti. Telo ništa ne čini samo od sebe, u šta svako može i lično da se uveri posmatrajući leš. Telo živog čoveka svoju funkciju može da zahvali upravo onim dvema nematerijalnim instancama koje najčešće nazivamo svest (duša) i život (duh). Svest pritom predstavlja informaciju koja se ispoljava u telu i prenosi u domen vidljivog. Svest se odnosi prema telu kao radio-program prema prijemniku. Budući da svest predstavlja nematerijalni, samostalni kvalitet, prirodno je da nije proizvod tela, niti je zavisna od njegovog postojanja.
Sve što se dešava u telu nekog živog bića izraz je odgovarajuće informacije, to jest zgušnjavanja odgovarajuće slike (grčka reč za sliku je eidolon i odgovara pojmu „ideje“). Ako puls i srce slede neki određeni ritam, ako telesna temperatura održava stalnu toplotu, ako žlezde luče hormone ili se stvaraju antitela, te funkcije ne mogu se objasniti polazeći od same materije, već su sve one zavisne od odgovarajuće informacije, čije polazište predstavlja svest. Ako se različite telesne funkcije odigravaju na određeni način, nastaje model koji doživljavamo kao harmoničan i stoga ga nazivamo zdravlje. Ako neka funkcija iskoči iz koloseka, te tako manje ili više narušava celokupni sklad, govorimo o bolesti.
Bolest, dakle, znači napuštanje sklada, to jest dovođenje u pitanje jednog dotad uravnoteženog poretka (kasnije ćemo videti da, posmatrano iz drugog ugla, bolest zapravo predstavlja uspostavljanje ravnoteže). Poremećaj harmonije se, međutim, odigrava u svesti, u ravni informacije, dok se u telu samo pokazuje. To znači da telo predstavlja samo ravan ispoljavanja i ostvarivanja svesti, a time i svih procesa i promena koje se u svesti odigravaju. Baš kao što je čitav materijalni svet samo pozornica na kojoj igra praslika poprima oblik, čime on postaje njena parabola, i materijalno telo je, na analogan način, pozornica na kojoj se slike svesti bore da nađu svoj izraz. Stoga se, ako čovek u svojoj svesti dospe u neravnotežu, u njegovom telu to vidi i doživljava kao simptom. Zato dovodi u zabludu tvrdnja da je telo bolesno – bolestan uvek može da bude samo čovek – ali ta bolest se kao simptom pokazuje u telu. (Ako se u pozorištu izvodi tragedija, tragična nije pozornica, nego komad!)
...
 |
| Ridiger Dalke (Ruediger Dahlke) |
Još od Hipokrata školska medicina pokušava da ubedi bolesnika da simptom predstavlja manje ili više slučajan događaj, čije uzroke treba tražiti u funkcionalnim zbivanjima, koja se istražuju uz ulaganje velikog truda. Školska medicina brižljivo izbegava da simptom tumači, a time simptom, kao i bolest, osuđuje na beznačajnost. Tako, međutim, taj signal gubi svoju pravu funkciju – simptomi postaju signali bez značenja. Da bismo to pojasnili, poslužićemo se poređenjem: na komandnoj tabli automobil ima različite signalne lampice, koje počinju da svetle tek ako neka od važnih funkcija automobila više ne radi kako bi trebalo. Ako nam u konkretnom slučaju neka lampica zasvetli tokom vožnje, to nas neće nimalo obradovati. Osećamo da nas takav signal poziva da prekinemo vožnju. Uprkos razumljivoj uznemirenosti, bilo bi, međutim, glupo da se ljutimo na lampicu; na kraju krajeva, ona nas samo informiše o procesu koji inače ne bismo baš tako brzo primetili, jer se odvija u za nas „nevidljivom“ području. Stoga ćemo paljenje lampice shvatiti kao podsticaj da pozovemo auto-mehaničara, s ciljem da nam posle njegove intervencije lampica više ne svetli i da mirno možemo da nastavimo vožnju. Bili bismo, međutim, veoma ljuti ako bi mehaničar taj cilj ostvario tako što bi iz signalne lampice samo uklonio sijalicu. Lampica, doduše, ne bi više svetlela – što smo zapravo i hteli – ali nama je važnije ono što je do tog rezultata dovelo. Smatramo da ima više smisla da se aktiviranje lampice učini suvišnim nego da sprečimo da ona svetli. Za to je, doduše, neophodno da pogled odvojimo od lampice i usmerimo ga na oblasti koje leže iza nje, kako bismo mogli da ustanovimo šta zapravo nije u redu. Svojim paljenjem lampica je, naime, samo htela da nam ukaže na to i navede nas da se zapitamo.
...
Posmatranje bi bilo pošteno tek ako bi se umesto simptoma posmatrala „bolest po sebi“. Njena učestalost se dosad nije smanjila, a ni u budućnosti sigurno neće. U ljudskom postojanju bolest ima jednako duboke korene kao i smrt, i ne može se ukloniti sa ovog sveta uz pomoć nekoliko bezazlenih, funkcionalnih trikova. Ako bi se bolest i smrt shvatale u svoj njihovoj veličini i dostojanstvu, u tom kontekstu moglo bi se videti i koliko su smešni naši hibridni napori da se svojim snagama borimo protiv njih. Od takvog gubitka iluzija čovek, naravno, može da se zaštiti time što će bolest i smrt argumentovano svesti na puku funkciju, kako bi i dalje mogao da veruje u sopstvenu veličinu i svemoć.
...
Simptom nam signalizuje da smo kao čovek, kao duševno biće bolesni, to jest da smo ispali iz ravnoteže svojih unutrašnjih duševnih snaga. Simptom nas informiše da nam nešto fali, to jest nedostaje. Nekada su lekari pitali bolesnike: „Šta vam fali?“ – ali bolesnik je uvek odgovarao onim što ima: „Imam bolove.“ Danas su i lekari prešli na to da odmah pitaju: „Šta vam je?“ Ta dva suprotna načina postavljanja pitanja – „Šta vam fali?“ i „Šta vam je?“ – ako se bolje pogleda, navode na mnogo zaključaka. Oba se odnose na istog bolesnika. Bolesniku uvek nešto fali, i to u njegovoj svesti – da mu ništa ne fali, bio bi zdrav, to jest isceljen, potpun i celovit. Ali ako mu nešto fali da bi bio zdrav, on je ne-isceljen, dakle bolestan. Ta bolest pokazuje se u telu kao simptom koji čovek ima. Svesti nema dovoljno, pa zato čovek ima neki simptom.
Kada se jednom shvati razlika između bolesti i simptoma, naglo se menja osnovni stav i odnos prema bolesti. Simptom više ne posmatramo kao svog najvećeg neprijatelja, pri čemu je najviši cilj da se protiv njega borimo i da ga uništimo, već simptom otkrivamo kao partnera koji može da nam pomogne da pronađemo ono što nam nedostaje i da na taj način prevaziđemo istinsku bolest. Tada simptom postaje neka vrsta učitelja, koji nam pomaže da se pobrinemo za svoj razvoj i osvešćenje, a koji može da se pokaže kao vrlo jak i uporan ako zanemarujemo tu najvišu zakonitost. Bolest poznaje samo jedan cilj: da nas izleči.
Нема коментара:
Постави коментар